Жене у свијету и монахиње

Пише: Савва РАДУЛОВИЧ

Има благочестивих жена у свијету, одјевених у свијетле хаљине, које имају дух монахиње; а има и замонашених, у чијем је срцу свијет.  

–Хиљадиле се, дабогда! – овако је митрополит Амфилохије благосиљао монахиње, након што сестру после монашења испрате до келије.

Оштроуман, снажан и на ријечи и дјелу, изузетне љепоте, био је магнет за све подвижнике тог времена, а посебно за сестре, којима је уливао сигурност и наду у женски монашки пут, који је у Црној гори почео да се развија тек осамдесетих година са његовим доласком. Његова брига за женско монаштво појавила се још у данима, када је био млади теолог. Брао је монахиње попут цвјетова из најљепше баште и на постригу испраћао са посебним ријечима упућеним свакој на посебан начин, пошто их је знао по њиховим исповијестима.

Црна Гора, у којој се још увијек понегдје понашају војнички, када је монашење у питању, доживјела је своју обнову: цркава, манастира, али и душа, које су биле жедне молитве и важне ријечи. Растао је број свештеника, монаха, а нарочито монахиња, којих је тих година било највише пет – шест, док данас имамо око двјеста монахиња и искушеница.

Доласком оца Лазара , идеја „о братству и јединству“ више није пила воду; све више младих људи почело да долази код њега, па је за само три године знатан број њих постао редован на литургијама сваке недјеље. Био је то период кад се у цркву готово није ишло, а они који су ипак одлазили, по правилу су трпјели тортуру и провокације околине. Није се славила Слава, нити се позивао свештеник на сахране.

Народ је полако увиђао погубност подметнутих лажи – прво кроз прогон и страдање нашег живља на Косову и Метохији, а потом и током деведесетих година, када су наступили распад Југославије и ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини. Српски народ је поново доживио логоре и страдања, а напосљетку и НАТО агресију и бомбардовање.

Убрзо је неколико дјевојака одлучило да буду монахиње, па се тај број касније лагано увећавао.

Када је 1991. године у Црну Гору дошао митрополит Амфилохије, дио сестринства манастира Месић из Баната превео је у Црну Гору, прво у манастир Ждребаоник. Потом су се разројиле да би обновиле монашки живот у разним дјеловима Црне Горе. Великој обнови свештенства поклоњена је изузетна пажња, са циљем да у Црној Гори, као некада, не буде мањег мјеста нити већег села у којем би постојао храм без свог пароха.

Све је даље историја…

Исјечак из необјављеног романа „Љубав не да да се умре“

ФОТО: фејсбук