Живко Кораћ – витез са Баније

Пише: српскопитање

Витез са Баније није заборављен. Његови подвизи су инспирација садашњим и будућим генерацијама. Долазе људи са свих страна да му се захвале и поклоне. И зато су на његовом гробу увијек три свијеће и цвијеће. Слика је од прије седам дана.   

ЖИВКО КОРАЋ (29.10.1957 – 14.01.2001)

Дана 29. октобра 1957. године, у селу Велики Шушњар код Петриње у срцу Баније, од оца Милана и мајке Руже, рођен је бесмртни херој Живко Кораћ.

Почетком рата 1991. године, Живко се одазвао позиву и ступио у одбрану српског народа. Током рата био је два пута рањаван, на бенковачком ратишту и на коридору.

У августу 1995. године, након материјалне, војне, финансијске, информативне, дипломатске и сваке друге помоћи најмоћнијих земаља „демократског“ Запада антисрпском режиму у Загребу, нападнута је српска територија у Крајини. Српски народ је у збијеговима кренуо за Србију. Распали су се 21. кордунашки и 39. банијски корпуса СВК.

Борац Војске Републике Српске Крајине Живко Кораћ није подносио понижење. Одбио је капитулацију.

Није пристао да буде дио „пораженог народа“, нити један од безнадних очајника у километарској избјегличкој колони.

Одметнуо се у крајишке шуме и ту провео пет и по година, не желећи да напусти своју родну Банију.

Хрватска окупациона власт одмах је организовала потјеру. У потрази за „одбјеглим четником“ укључује се полиција и војска, као и ловци, под маском лова на дивље звијери. И они учествују у хајци на српског вука. Власти постају нервозне јер им Живко сваки пут умакне. Ангажују велики број наоружаних људи, а у хајкама учествују пси трагачи и хеликоптери.

Живко је имао предност у искуству, обуци, јунаштву, као и у чињеници што је родну Банију познавао као свој џеп. И ноћу и дању кретао се са лакоћом и опрезно као вук по банијским шумама, које су му, као и његовим прецима, биле уточиште и спас.

На Православну Нову Годину 2001. године, када је шума била без лишћа, Кораћа су лоцирали у Мајском Трнику поред ријеке Купе и опколили са преко 250 припадника хрватске војске и полиције.

Борбе су трајале више од два сата, а Живко их је у повлачењу засипао бомбама. Видјевши да је опкољен, посљедњу бомбу је ставио на своје груди и разнио се да избјегне заробљавање. Није ни помишљао на предају. Уз пламен и пркос, у окрвављеној униформи Српске Војске Крајине, прешао је из овог у вјечни живот.

Могао је Живко пријећи Уну на територију Републике Српске. Могао је, али није хтио, јер му је родна груда била светиња.

Сахрањен је на православном гробљу у Петрињи.

СЛАВА МУ!

Нека се никада не заборави храброст и пркос Живка Кораћа!

ВРЕМЕНОМ СЕ ПРОМИЈЕНИЛЕ СТВАРИ

САМО ЖИВКО ВЈЕЧИТО СТРАЖАРИ!

НИКАД НИКОМ НИЈЕ ПАО РУКУ

СЛАВА ЗАДЊЕМ СРПСКОМЕ ХАЈДУКУ!

ДО ПОСЉЕДЊЕГ ОСТА НА БРАНИКУ

СЛАВА ЗАДЊЕМ КРАЈИШКОМ ВОЈНИКУ!

„Тата је био добре душе. Није било кога мрзио, али није дао своје. Кад се запуцало, стално је био на ратишту. Два пута је рањен. Иза кревета му је увијек био црни ‘шарац’. Волио је природу. Чувао је овце. Био је велики љубитељ животиња. Обожавао је нашег шарпланинца и волио је да поправља гнијезда ластама. Имао је велико срце. Дао би посљедњу мрву круха другима. Волио је да попије као и сваки Србин. Своју земљу и Крајину није желио дати. Није видио живот без ње. Увијек је сестри и мени говорио да га усташе никад живог неће ухватити. Тако се и десило…“

(Душан КОРАЋ, Живков син)

ФОТО: фејсбук