Злочинац Јуре Францетић, о којем пјева Томпсон
Пише: српскопитање
Јуре Францетић није био само злочинац, био је персонификација организованог зла. Оно најгоре што идеологија може направити од човјека кад му се у руке да оружје и власт над туђим животима.
Као командант усташке Црне легије, Францетић је водио јединицу која је имала јасан задатак: истријебљење цивила. Не борбу, не фронт, не војну част, него чишћење терена од људи. Села у источној Босни, Лици и Кордуну нису “освајана”, него брисана. Куће су паљене с људима унутра. Дјеца су убијана пред родитељима. Старци клани јер су “вишак”. Жене силоване па заклане. Јаме пуне живих.
То није био хаос рата. То је био систем.
Францетић је знао шта ради. Није био пијани дивљак из масе, него хладни идеолошки фанатик који је лично надгледао покоље и награђивао окрутност. Његови људи су се такмичили у бруталности јер су знали да је то пут ка напредовању. Смрт није била нуспродукт – била је циљ.
Његова Црна легија остављала је иза себе тишину. Не зато што је непријатељ поражен, него зато што више није било живих.
А онда крај – биједан, какав зло и заслужује.
У покушају бијега авион му пада код Слуња. Рањен, беспомоћан, без униформе страха којом је годинама владао. Ухваћен жив. Без моћи, без легије, без митологије. Умире неколико дана касније, не као мученик, него као сломљени злочинац, окружен народом који је преживио оно што је он систематски сијао.
Нема споменика који може опрати крв с његовог имена.
Нема пароле која може покрити јаме.
Нема ревизије историје која од џелата може направити човјека.
Францетић није био ратник.
Био је крвник.
И тако је и завршио.
О овом човјеку пјева Марко Перковић Томпсон.
ФОТО: фејсбук
