Арбанасима не дам ништа!

Пише: српскопитање

Године 1947. Народни фронт је сакупљао од куће до куће помоћ за „браћу Албанце“.

Када су стигли до стана Момчила Гаврића он им је кратко одбрусио:

„Не дам ништа Арбанасима. Осетио сам ја добро то њихово братство 1915. и 1916. године.“

Следећег дана је ухапшен и осуђен на затвор.

Тито није „прикупљао“ него отимао од народа, скидао с табана јад и беду, чупао бркове домаћинима, остављајући их без милости без жита и брашна с бројном децом, у глади и немаштини, да би нахранили оне, којима је отворио границе с Албанијом.

Оне, који нису имали да дају “ обавезу“ чекао је терор и Голи оток с низом година.

***

Момчило Гаврић је био најмлађи војник који се борио у Великом рату, а војну каријеру је започео 1914. године

Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпије и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком Августа 1914. аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије (Позната и као “Вражја Дивизија”) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу.

Оставши и без породице и без дома, дошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Дечак је пао на земљу, ставио руке око војничких чизма и јецао: „Ујко, побили су ми целу породицу…“

Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. Малог сироче је усвојио пук и борио се у Церској бици (август 1914. године), након чега је унапређен у „Каплар“.

Током зимског општег повлачења, мали Момчило је прешао Албанију пешке са својим пуком док нису стигли до Крфа у Грчкој, издржавши као 10-годишњак оно што многи одрасли нису.

Службу је наставио на Солунском фронту где је и рањен. 1918. године, са 12 година, унапређен је у Поднаредника.

После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду.

Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.

За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затворили у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Брозе са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био ухапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.

Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

По најмлађем војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић.

Преминуо је у Београду, 28. априла 1993. године.

Напомена: Његово оружје је српски Маузер Карбине из 1908. године.

Слика: Момчило Гаврић са супругом и синовима.

Извор: Бескрајна Србија