Банија, ноћ крвавих ножева

Пише: српскопитање

У банијској општини Двор на Уни обиљежен је један од највећих покоља српског народа у Другом свјетском рату – Покољ над становништвом у селима Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора. Тачан број жртава никада није утврђен.

Овај покољ су спровели Хрвати из оближњег Зрина и Дивуше у дане 29. и 30. јануара 1942. године. Иако је сам покољ био предвођен од стране усташке бојне под командом Нарциса Јасенског у самом нападу су подједнако учествовали и припадници усташког покрета и хрватски цивили.

Масакр је спроведен над Србима оба пола и свих узраста док је имовина сва опљачкана и спаљена.

Свједочење Милке Илибашић 20 година, од оца Радована:

“Дана 29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и жандара измијешаних са цивилима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су село Шегестин.

С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли.

Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: “Слободно главу, ја оружја немам.” На тому је Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Кнежић је затим дошао у наше двориште.

Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Кад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села.

Ја сам излетјела ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Кнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав.

Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Кнежић је уперио пушку у мене да ме убије. У том часу наишла је путем Евица Ножинић, 27 година, са двоје дјеце, једно 3 године, једно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи.

“Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем”, рекла је она. Кнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: “Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.” Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Кад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Кнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио.

Продужила сам кроз село, а Кнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отјерале са још 44 жена и дјеце и 12 мушкараца у Зрин. Путем су нас тукли кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у општини, гдје су нас чували двојица усташа.

Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој”. Ту смо били три дана. К нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.”

ФОТО: фејсбук