Доба (не)мира: „Жетва“ – филм који носи српско срце пред очи свијета

Приредио: Илија СМИЉАНИЋ

Аутор Веселин Џелетовић о роману, филму и српском срцу које је преживело злочин; премијера филма најављена за пролеће 2026. године.

Постоје приче које се не пишу пером, већ срцем. Једна од њих је „Српско срце Јоханово“ — роман који је из бола постао сведочанство, из сведочанства мисија, а из мисије симбол опстанка.

Реч је о причи која говори о страдању Срба на Косову и Метохији и о човеку који је носио срце убијеног Србина. Разговарали смо са аутором Веселином Џелетовићем о настанку романа, изазовима током стварања филма и поруци коју носи ова прича.

Роман је доживео огромно интересовање. Како је настала прича и шта вас је подстакло да забележите тако потресно сведочанство?

-Након свега проживљеног могу да кажем да је ова прича настала божанском промисли – да сам једноставно добио задатак да сведочим о страдању српског народа на Косову и Метохији. Шта год да сам помислио да је требало урадити у вези ове књиге, остварило се. Иза мене не стоји држава нити неки велики издавач, а роман је ипак доживео преко 30 издања, преведен је на 14 језика и по њему је снимљен филм. А све је почело од поеме коју сам написао давне 2006. године. Она је настала из бола који се у мени гомилао након сваког разговора са Јоханом, који носи срце Србиново. То је Немац који је дошао на Космет да сазна нешто о човеку чије срце носи и да финансијски помогне његовој породици. Након сусрета са Јовановим сином, све се променило.

Њихов сусрет је био тако драматичан, и по његовим речима, када је први пут малишан пришао, то срце је хтело да искочи напоље јер је јако ударало – као да је препознало дете. Немац каже да је осетио као да шавови од операције хоће да попуцају, а њих већ дуго није имао.

Након тог сусрета, добио је жељу да чешће виђа дечака, а када је сазнао да је остао сироче и да је његова мајка извршила самоубиство, каже да је добио необјашњив порив да усвоји тог малишана. И док то није учинио, није могао да се смири. Због дечака је и прешао у православље.

2. Књига се заснива на истинитом догађају. Како сте први пут дошли до те приче и како сте је емотивно доживели?

-У мени је ова прича створила тако велики бол да сам морао песмом да га избацим. Тако је настала поема „Српско срце Јоханово”. Написао сам је за два сата, што ми се данас чини немогућим. Пет страница, А4 формата – мислим да није реално написати у тако кратком времену. Као да ми је неко диктирао стихове, а ја сам их само записивао.

Годину дана касније, 2007. године, додао сам на крају још једну строфу, јер сам сазнао да је Немац усвојио малишана и прешао у православље. То сам морао да додам. Поема је по обиму мало књижевно дело и не можете је самостално објавити у књизи, јер би била као брошура. Одлучио сам се да је поставим на интернет, и то је прочитало стотине људи. Јављали су ми се и говорили како су је доживели. Та казивања била су ми највећа награда коју сам икада добио.

И ти људи су ме једноставно натерали да те горке стихове преточим у роман. То сам и урадио. Када је истина о страдању Срба и трговини органима угледала светло дана, захваљујући Дику Мартију и Карли Дел Понте, неко се сетио и мог романа. Тада је све кренуло и траје до дана данашњег. Тај роман се чита и тражи као да сам га јуче написао, а не пре 15 година.

3. Филм је почео да се снима тек пре две године. Зашто је екранизација чекала толико дуго?

-Филм смо почели да радимо пре више од пет година. Упркос свим проблемима које смо имали и претњама шиптарског лобија, успели смо да снимимо филм и завршимо монтажу. Остали су још неки технички детаљи, али се надам да ћемо премијеру коначно видети почетком следеће године, негде на пролеће.

Иако се некоме чини да цео процес траје предуго, верујем да ће се филм приказати када буде време за то. Све што се дешавало са романом биће и са филмом, јер он представља сведочанство о нашем трајању, трпљењу и опстанку на простору Косова и Метохије.

4. Који су били највећи изазови током стварања овог пројекта?

-Када сте свесни шта радите, због чега то радите и због кога то радите, онда вам ништа није тешко. Искушења је било и превише, али сам свестан чињенице да нема чуда без вере. А моја вера је дубока.

Поема, роман и филм представљају глас српских страдалника чији су делови тела закопани широм Космета и Албаније, и ми морамо сазнати шта се са њима догодило и макар их достојно сахранити. Они су бранили свету српску земљу, и чак и мртви, она је данас бране. Зато би био злочин да не говоримо о њиховом страдању. Кажу да је злочин заокружен ћутањем, и управо зато наш глас мора да се чује — широм васељене.

5. Филм је рађен у међународној продукцији, што није честа појава када је реч о српским темама. Колико ће то допринети да прича добије ширу димензију и могућност да је чује и разуме свет?

-Већ сам споменуо да су се око овог романа дешавале мени необјашњиве ствари, као да је неко ишао испред мене и отварао сва врата. Многи продуценти били су заинтересовани да сниме филм, али сам се одлучио за оног код кога сам препознао исту жељу и вољу као своју — да ова прича буде испричана.

Продуцент је веровао да филм може много тога променити, да изнесе истину на светло дана, да прикаже страдања Срба у доба мира пред очима међународне заједнице која је све то допуштала, и да тражи одговорност и правду за оне који су протерани са ових простора.

6. Како сте нашли меру између документарног приступа и уметничке слободе?

-Нисмо ни тражили меру. Само смо испричали причу онакву каква је у роману. Понекад се осетим као да сам ускраћен у односу на друге ауторе, јер пишем о истинитим догађајима — не могу да пустим машти на вољу. Али када завршим роман и сагледам целину, схватим да живот понекад уме да буде већи од највеће маште.

Једна од највећих похвала које сам добио за роман била је да сам проговорио о стравичном злочину без имало мржње. Надам се да ће и филм успети да пренесе ту поруку. Један монах ми је рекао: „Твоја књига се чита у једном даху, а кад је прочиташ, останеш без даха.“ Ако филм то постигне, бићу пресрећан.

7. Глумачка постава је изазвала велико интересовање јавности. Колико су глумци успели да пренесу емоцију коју носи ова прича?

-Поједине сцене које сам гледао биле су толико дирљиве и уверљиве, тако да сам изузетно задовољан њима. Што се тиче глумачке поставе, сви су професионалци који су одрадили свој посао с посвећеношћу и верно унели себе у ликове. Због тога се надам најбољем.

8. Јесте ли већ погледали филм у целини? Какве су реакције?

-Још нисам видео цео филм. Могао сам да га погледам без музике, титлова, најаве и одјаве, али ми је драже да видим све то заједно. Бићу стрпљив да се све заврши па да га одгледам. Свакако, туга је свеприсутна у мојим делима јер пишем искључиво о истинитим догађајима. Што се поноса тиче, поносим се јунацима мојих књига. Они су испричали те приче, а ја сам их само записао.

9. Мислите ли да ће филм пробудити емпатију и разумевање за српске жртве ван наших граница?

-То не могу да знам јер је ово доба, како га ја зовем, „великог брата, а малих људи“. Све оно што је вредно скрајнуто је и маргинализовано, а намеће нам се нешто што није нормално. Али да ће се гледаоци запитати да ли је могуће да су се такви злочини догодили у доба мира и да је међународна заједница све то ћутке посматрала – то хоће. И да ће можда и сами поставити многа питања, и себи и онима које су бирали, а који су признали такву наказну творевину чији су најутицајнији представници киднаповали и черечили људе у 21. веку.

10. Коју поруку желите да гледаоци понесу са собом након приказивања филма?

– Да схвате да ће српско срце у било чијим грудима и даље куцати српски. Да се из њега не може избацити љубав, вера и Косово и Метохија. И да мало пажљивије слушају откуцаје наших срца како би схватили да сва она куцају као једно за свету српску земљу од које нас нико и никада не може одвојити.

Извор: Политика

ФОТО: фејсбук