Долина Требишњице – потопљена прва територија рецепције Христове науке на Балкану

Пише: др Горан КОМАР

На овој територији, својим главним дијелом, налази се данашња Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, гдје су хришћанство проповиједали још у 1. вијеку Свети Апостол Павле и Тит (2Тим. 4, 10: Тит оде у Далмацију, која је тада политички била много шира област од Приморја у унутрашњост) и апостолски ученици. Заиста је мноштво свједочанстава о присуству Светог Апостола Павла у Хуму/Херцеговини. Код Петропавловог манастира – пећина Апостола Павла у Требињској Површи, на траси древног пута који је из Епидавроса (именом сјећајући на колонију Грка са Епидавроса на Пелопонезу), срушеног у 7. вијеку (Civitas vetus), затим Павлова црква у селу Долови и Павлова црква у древном ранохришћанском комплексу Петропавловског манастира у пољу (јужно од села Чичево које поље је касније названо турски: Џивар). Новија истраживања донијела су откриће присуства ранохришћанске крстионице у овој цркви Павловој из доба Константина Великог, а ваља се сјетити ранохришћанске цркве у селу Панику код Билеће (данас под водом вјештачке акумулације) из 280. године коју су Срби надоградили и фрескописали у 12. вијеку. Паник представља ранохришћанско римско насеље, састављено од више комплекса зграда распоређених на неколико локација са обје стране Требишњице. То су Драчева Страна, Прло, Поткућнице и Црквина. Поред римске грнчарије, овдје је откопана и грчка из 1. и 2. вијека Христове ере. Овдје је пронађен новац низа владара међу којима и Константина Великог и Теодосија. У Панику је пронађен мозаик на којем је представљен Орфеј, као символ Христа-Пастира, на чијем се рукаву виђају крстови. На Црквинама је откопана стара црква која је датирана у 6. вијек. Такође ваља указати и на базилику са крстионицом непосредно уз Неретву у Житомислићу, а око Требања има још однедавно нађених, новооткривених цркава из раних вијекова као што је црква Светог Цибријана код Јасена иза Леотара (Љубомир), Свете Текле у Требињској Шуми, па затим двије цркве Светог Климента Римског из времена Свете Браће.

 Истраживачки рад Ђорђа Јанковића овдје за српску црквено-политичку историју има фундаменталан значај, јер показује да и комплекс Петропавловог манастира са Саборном црквом и крстионицом има утемељење у античко доба. Овај истраживач скренуо је пажњу и на криво датирање црквишта у селу Завали, гдје је у питању камени украс 9. вијека, и готичка црква 14-15. вијека. Није могуће, дакле, говорити о импорту Православља са словенском службом са намањићким освајањима Дукље и Захумља. Коначно, прво организовано и масовно крштење Срба доноси државни оквир Византије са успињањем на престо Василија I (867-886) који је на молбу српских кнезова послао свештенике са царским човјеком па су тада Срби поново добили божанско крштење. Било је то доба јеванђелско-мисионарске делатности Византије под Патријархом Фотијем Великим (858-867 и 887-886), који је „општи Кум свих Словена“, јер је слао мисионаре и крштавао Словене у Херсону, у Моравској, у Бугарској, у Србији. Ова чињеница мора се узимати у обзир приликом разматрања реалних утицајних домашаја папске столице на простору Балкана, који су, по нашем мишљењу, уопште, прецјењивани.

Владика Атанасије је најприје приступио истраживањима манастирског комплекса у Тврдошима, па онда обнови и градњи. Црква из доба цара Константина – извјесно.

Не видимо разлога да овдје не поменемо Петропавлов комплекс у селу Запланик, у Требињској Шуми, као и Петрову црквицу у Љубову, селу Љубибратића у Требињској  Површи, макар оне својим заснивањем представљале одјек предањем посведоченог присуства Светих Апостола.

У последње вријеме јавила се луксузна књига која доноси и казивања дубровачког историчара Игњата Ђурђевића о доласку Светог Павла на дубровачку територију.

У Дјелима Апостолским и Посланицама Павловим стоји да је Павлов ученик Тит „отишао у Далмацију“ (2 Тим. 4,10). Свети Апостол Павле писао је из Македоније Титу (65. године) кад Титу шаље друге своје ученике Артема и Тихика, моли га „да се постара да дође к њему у Никопољ, јер сам одлучио да овде зимујем“, а Никопољ је у јужном Епиру на мору. Најобухватније о Павловом дјеловању у Илирику расправља проф. Ђорђе Јанковић, који подсјећа на казивање Апостолово о ширењу Јеванђеља до Илирика (Рм. 15, 19: “тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио Јеванђељем Христовим“), те како је Павле „остао познат као апостол „Апостол народâ“. Веома је значајно подсјећање на писмо Светога Јеронима Марцели којим се казује да се Господ налази са Павлом у Илирику. Аутор указује и на Дјела Апостолска у којима би се говорило о Павловом искрцавању на Мљет, а не на Малту (текст ДАп. 28), као и на Порфирогенитов Спис о управљању царством у којему би се говорило о Павловом присуству на Мљету-Мелити. Ауторовим подсјећањима на низ локација које памти традиција, придодали би и топоним Паље Брдо у Конавлима близу границе Драчевице, које се у неким исправама Државног архива у Дубровнику (17. вијека) именује као „Павељ бердо“. Овај аутор износи гледиште о веома раном, у Апостолска времена, утемељењу Цркве Христове на источној обали Далмације на Јадрану. Али то је свакако било преко Апостолских ученика, и то Павлових ученика и пратилаца Тита и Ермија (Гал. 2, 1.3; 2 Кор. 2,13; 7,6.13; 8, 16.23; 2Тимот. 4,10; Титу 1,4; Рм. 16,14), који су мисионарили као продужена Павлова рука, као што су и Седамдесеторица Апостола Христових били сарадници Двнаесторице Апостола у Јеванђељу (Цариград настоји да се оснивање Цркве у Висантиону веже за Апостола Андреја Првозваног, који је проповједао Јеванђеље код Скита и по Балкану и мученички пострадао распет на Хијастом Крсту /Х/ у Патрасу на Пелопонезу).

Уколико и када код најуздржанијих истраживача прегледамо историјска свједочанства која се оцјењују као прихватљива, уочићемо велику ширину простора у којем се постављају дилеме почевши од традиције по којој хришћани током једног од ратова Марка Аурелија упливишу у догађај у Илирику, а који се касније интерпретира на разне начине, казивање о Светом Венансу Епископу из Солина пострадалом у Далмацији на путу у Панонију, мученицима из римских трупа. Осим тога, истиче Жак Зелер, како „Подунавске области имају, дакле, своје прве мученике током последњих година 3. века, и, ако се додају овим жртвама превременог прогона оне које, после прогласа из 303. и 304, још постоје у војничкој мартирологији, може да се закључи да је Хришћанство крајем 3. века већ имало одређене успехе у легијама размештеним дуж Дунава“.

Важност долине Требишњице за сагледавања кретања утицаја хришћанства је неизрецива. Тако и Неретве. Земља прве рецепције. Света. Насељена народом који је кроз средњи вијек у свих државним хартијама Балкана назначен именом Срби. Народом који је носилац првих хришћанских култура на тлу Балкана, а свакако и културе стећка. Потапање долине Требишњице значило је дословно измицање тла под ногама народу који је учинио васионску жртву за хришћанску цивилизацију.

ФОТО: фејсбук