Дубровчани су Срби

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Данас, 9. децембра, навршава се 119 година од смрти Луке Зоре, истакнутог српског филолога, књижевника и политичког дјелатника који је оставио неизбрисив траг у српској културној и политичкој историји краја 19. и почетка 20. вијека. Зоре је преминуо на Цетињу, у Књажевини Црној Гори, гдје је провео посљедње дане свог бурног и плодног живота.

Рођен 15. јануара 1846. године у Цавтату, тада у оквиру Аустријског царства, Луко Зоре је одрастао у времену националних буђења и борбе за културни и политички идентитет српског народа у Далмацији. Његов живот и дјело представљају свједочанство о снажној посвећености очувању српске националне свијести у крајевима под аустријском влашћу.

АКАДЕМСКА И ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА

Зоре је стекао образовање које му је омогућило да постане професор и угледни филолог. Његов научни рад донио му је признање најзначајнијих српских и југословенских институција тога доба. Године 1884. постао је дописни члан Српског ученог друштва, а 1899. године и дописни члан Српске краљевске академије. Његов углед прешао је националне границе, што потврђује и чланство у Југословенској академији у Загребу.

Поред научног рада, Зоре је био активан политички дјелатник. Заступао је интересе српског становништва Далмације најприје у Далматинском сабору у Задру, а затим и на најважнијој политичкој сцени, у Царевинском вијећу у Бечу. У тим вијећима Зоре је био глас српске заједнице која је настојала да очува своја права и идентитет у вишенационалној монархији.

УРЕДНИК „СЛОВИНЦА“ И КУЛТУРНИ ДЈЕЛАТНИК

Као уредник часописа „Словинац“, Луко Зоре је имао кључну улогу у обликовању јавног мњења и ширењу просвјете међу дубровачким Србима. Часопис је био важно гласило које је промовисало српску културу, језик и традицију, а Зореово вођство обезбиједило је да публикација остане вјерна својим националним идеалима.

Његов књижевни и филолошки рад обухватао је проучавање српског језика, књижевности и културне баштине. Зоре је вјеровао да је очување језика и културе основ за опстанак националног идентитета, нарочито у условима када је српско становништво било под притиском асимилације.

ДУБРОВЧАНИ СУ СРБИ

Зоре је написао дјело „Дубровчани су Срби“, објављено 1903. године, и оно представља полемичку књигу дубровачког Србина католика у којој он, ослањајући се на историјске изворе, језичке чињенице, књижевну баштину и локалну традицију, настоји да докаже да су историјски дубровачки Римокатолици по језику и народности Срби, а не Хрвати, како је све снажније тврђено у оквиру нових националних идеологија крајем 19. вијека. У овом дјелу Зоре оспорава схватања да су Дубровник и дубровачка књижевност искључиво хрватски, истичући континуитет српског имена и српске националне свијести у Дубровнику и његовој околини, због чега је књига постала један од кључних докумената у расправама око идентитета Дубровника и важан свједок постојања снажне струје дубровачких Срба католика на прелазу у 20. вијек.

НАСЉЕЂЕ ДУБРОВАЧКИХ СРБА

Луко Зоре је један од најпознатијих представника дубровачких Срба, заједнице која је вијековима чувала свој идентитет упркос политичким промјенама и притисцима. Његов живот и дјело симболизују отпор културној асимилацији и посвећеност националним идеалима.

Преминувши на Цетињу, духовном и политичком центру Црне Горе, Зоре је своју посљедњу етапу живота провео у слободној српској држави, далеко од аустријске управе под којом је рођен и радио највећи дио живота. Његова смрт означила је крај једне епохе српске културне и политичке борбе у Далмацији.

Данас, 119 година касније, Луко Зоре остаје упамћен као научник, политичар и родољуб који је посветио живот очувању српског језика, културе и националног достојанства.

ФОТО: фејсбук