Злочини над Србима у Осијеку и околини

Пише: српскопитање

Злочини над Србима у Осијеку и околини су се дешавали у периоду 1991-1992 које је претворено у етничко чишћење са елементима геноцида највећег града у Славонији.

У оквиру ратних злочина који су се тада догодили страдало је више стотина цивила углавном Срба, а хиљаде их је прогнано и опљачкано. Све те злочине је организовао осечки „шериф“ Бранимир Главаш, у то време господар живота и смрти Доње Подравине.

Тако су организоване бројне пљачке, убиства, психофизичка малтретирања, уцене, отимање станова, киднаповања, застрашивања цивила и др. односно спровођено је застрашивање и прогон над српским становништвом у Осијеку, како би се они иселили у СР Србију, а њихова имовина конфискована.

Сви ови злочини су били добро познати хрватском политичком, војном и полицијском врху у Загребу. Тим пре, што је и Владимир Шекс, тадашњи потпредседник хрватског Сабора био из Осијека, а истовремено добар пријатељ од Бранимира Главаша, односно његов страначки колега из ХДЗ-а (владајуће странке).

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Осијеку

Осијек је велики град и индустријски центар бивше Југославије. Налази на самом истоку Славоније, на реци Драви, недалеко од ушћа Драве у Дунав. Одувек је био подељен на „Горњи град“ и „Доњи град“.

У доба Римљана, основан је логор под именом: Мурса. У Средњем веку, постојала је добро изграђена тврђава где је била добро развијена трговина, јер су путници намерници често ту свраћали долазећи из удаљених крајева, пошто се град налазио на путу између Цариграда и Будима односно Беча…

Средином 15. века Осијек је имао око 2.000 становника, од чега половина Срба православаца. Срби на овом подручију су били присутни и пре Великих сеоба крајем 17. века које је предводио Арсеније ІІІ Чарнојевић. Касније, након тих сеоба долази и до формирања осечкопољске и бараске епархије, почетком 18. века.

Срби из Осијека и околине су масовно хапшени од власти Хабзбуршке монархије и интернирани у логоре, а често су слати на ратиште против Србије, Русије и Италије за интересе Бечког двора. Ово је наручито добило на снази током Великог рата.

Распадом Аустро-Угарске монархије, након Првог светског рата, Осијек је ушао у састав Краљевине Југославије, односно Савске бановине. Тада је направљен велики привредни и индустријски процват града и околине.

У Другом светском рату, када је Краљевина Југославија раскомадана, Осијек је потпао под квислинчку НДХ, где су усташе спроводиле геноцид над Србима и страховладу. Недалеко Осијека постојао је логор Тења, затим Ђаково и Винковци у које су највише одвођени Срби и Јевреји, нешто мало и Роми. Павелићев режим је још од 1941. почео да у Осијек и целу Славонију доводи из Херцеговине Хрвате чији су (пра)дедови заправо покатоличени. Тиме је почело радикално мењање националне структуре.

У социјалистичкој Југославији, Осијек доживљава велики напредак и развој. Тако је фабрика „Сапонија“ из Суботице пренета у Осек 1946. Затим су национализоване пизоване фабрике чоколада и бомбона „Кадит“, леваоница гвожђа и стројара „ОЛТ“, градска пивара, текстилна индустрија „ЛИО“… Направљена је металска индустрија Осијек 1949. године. Све је то довело и до проширења града Осијека.

Према попису становништва из 1991. Осијек је имао преко 35% Срба, а доста њих је обављало важне и руководеће послове у граду и друштвеним предузећима. Управо због тога је и Савез Комуниста Југославије имао добро упориште у Осијеку.

На изборима у априлу 1990. године побеђује странка ХДЗ (са 55%), коју су на локалном нивоу предводили Бранимир Главаш, Владимир Шекс и Иван Векић, ударне игле неофашистичке странке ХДЗ и на републичком нивоу. Ситуација већ у лето 1990. у Осијеку почиње значајно да се мења, тим пре што је у Осијеку било пуно досељеника из Херцеговине, који су имали рођаке у Усташама и Домобранима у доба НДХ.

Већ тада у јесен 1990. године кренуло је и илегално наоружавање чланова ХОС, ХДЗ и формирање паравојних формација. Бранимир Главаш је имао посебно своју личну гарду названа БОБ (Бранмирова осјечка бојна), која је настала из јединице резервног састава МУП-а Осек још 15. јануара 1991. године. Она је сејала страх не само међу Србима већ и међу Хрватима, а имена тих припадника БОБ су касније објављена у монографији „160. осјечка бојна хрватске војске“.

Главаш се окружио ликовима који су били спремни на све. Многи чланови ХДЗ-а су учествовали у застрашивању Срба, желећи да отму њихову имовину на силу. Долазило је до провокација на сваком кораку, у школи, на послу, улици, стадиону, јавним местима… Многи Срби су само због своје националности добијали отказе или безразложно смањивање плате и др.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Још крајем фебруара 1991. дошло је у Вуковару, у кући Томислава Мерчепа до једног састанка где су се срели челници Хрватске Демократске Заједнице, са истока Хрватске. Ту је договорен план о етничком чишћењу Срба из насеља на том подручију која су имала већинско српско или мешано становништво.

Начелник полиције у Осијеку био је Хрват, Јосип Рахел-Кир, који није желео рат нити прогон Срба у свом граду. Тако су челници ХДЗ-а направили план о његовој ликвидацији, која се десила 29. јуна 1991. године у Новој Тењи, поред Осијека, а том приликом су убијене још 2 особе (Горан Зобунџија и Милан Кнежевић, посланици у осечком Градском Већу), док је Мирко Тубић рањен.

За овај злочин терети се хрватски полицајац Антун Гудељ, који није осуђен, већ је неколико година се скривао у Аустралији. Јосип Рахел-Кир је често одлазио на барикаде код Срба, који су обарали балване на уласку у своја села да би се заштитили од изненадних упада хрватске полиције… и тамо био учесник у преговањању и тражењу решења. Срби нису Рахел-Кира сматрали непријатељем.

Од тог убиства почиње страховит терор и претрес свих грађана српске националности. Кира је заменио Мато Шалиновић, на месту начелника СУП Осијек. Најпознатија мучења су била у „гаражи“.

Бранимир Главаш је у то време 1991. године обављао функцију начелника Секретаријата за народну одбрану, у осечкој Жупанијској улици где му је био и Ратни штаб, а обављао је и функцију шефа тзв. Кризног штаба за Осијек.

Својим подређенима за ликвидације недужних људи је издавао усмено. Баш у том Секретаријату за ОНО (војни одсек), Главаш и његови људи су вршили испитивања и мучења недужних цивила -Срба. Поред тог казамата, постојао је још један у осечкој Дубровачкој улици бр. 30… где су владали исти услови за мученике. О свему овоме су после рата сведочили бивши припадници БОБ-а. Говорили су и то да се ништа није могло урадити без Главашевог сазнања и одобрења.

Међу опасним јединицама на територији осијечког региона убијали су Србе и припадници ткз. Самосталне ускочке бојне под командом Ивана Крњака.

У Осијеку, као и другим местима са хрватском већином било је и страних добровољаца, који су дошли да се боре „за Хрватску“. Међу њима је било разних ликова, углавном пробисвета, особа без јасне перспективе, али и потомака некадашњих усташких злочинаца из времена НДХ, који су после 1945. побегли у Аустралију, САД, Канаду, Аргентину и др.

Зна се да је у Осијеку била једна интернационална јединица које је предоводио Едуардо Флорес завани Чико из Боливије, познат међу неонацистичким организацијама Европе, јер је још као тинејџер дошао у Будимпешту, где се бавио и дрогом и шверцом. Улога ове војне јединице није баш до краја јасна, али се зна да је имала задатак да минира српске куће најчешће у Чепину, али и другим деловима Осијека.

Поред тога, Флоресови војници се основано сумњиче за убиство два новинара: Кристиана Вуертемберга из Швајцарске и Паула Јанкса из Велике Британије. Полицијска истрага никада није спорведена. Флорес је чак то после и признао јавно после неколико година. О Флоресу и његовој армади снимљен је један документарац „Чико“, а он је објавио и две књиге о свом „војевању“ у Славонији.

У Осијеку је постојао један камион-хладњача, новосадске регистрације, која је украдена од једне месаре из Новог Сада, у којем су Главашеви бојовници стављали лешеве Срба цивила, а потом одвозили на обале Драве, те их ту бацали у реку.

Неке од жртава су и: Ђорђе Петровић и Чедомир Вучковић. Они су представљени као „ћетници“, који раде на рушењу уставно-правног поретка Хрватске. Када су доведени у гаражу 3. септембра 1991. навучене су им капуљаче преко главе, а затим су их џелати жестоко тукли бејзбол палицама. Прозор са Главашевог уреда директно је гледао на ту гаражу, док су крици невиних људи к људи одјекивали. Малтретирања Петровића и Вучковића су трајала цели дан, а натерани су и да попију течност из акумулатора (отровну сумпорну киселину). Петровић је покушао да утекне, али је на изласку из гараже дочекан хицима из ватреног оружја, одмах потом је убијен и Вучковић, због могућег сведочења. Главаш је ту био очевидац.

Врло брзо по убиству ове двојице, новинар Роберт Паулетић је у Слободном Тједнику написао 5. септембра 1991. лажни чланак о пропалом покушају атентата на Бранимира Главаша. Наиме, старији и гојазни Ђорђе Петровић (57) из Палаче, је представљен као атентатор, у тексту је наглашено како се ради о четничком диверзанту који је имао код себе оружје, спреман да ликвидира Главаша, тако што је прескочио ограду. Приказана је и лажна слика Ђорђа Петровића. Да апсурд буде још већи, убијени Србин Ђорђе Петровић из Палаче је годинама касније у монографији о погинулим цивилима општине Осијек, одједном представљен као „цивил“, али није речено како је заиста настрадао ни кога је убио.

У Дубровчкој улици бр. 30 је прошло око недужних 100 цивила, који су незаконито изведени из својих кућа, станова или ухапшени без судског налога на улици. Мучења су такође била стравична, а помагање тим заточеницима је било смртно кажњиво. Једном приликом је настала права узбуна, када је један полужив човек, пребијен од батина, испао из те хладњаче, која је возила лешеве до Драве. Главаш је претио својим људима смрћу, ако не нађу тог бегунца, који је могао бити сведок ужаса који је преживио. Пар дана након тога нађен је његов леш код Аниног гробља, није успио да преживи, па је издахнуо.

Поред ова два логора за мучење, био је још један у „Црвеној касарни“ недалеко осијечке градске пијаце, то је била бивша касарна ЈНА, у којој је био оформљен логор за мучење Срба. У тој касарни је био један камион за превоз намештаја, једне предратне фирме „Мобилиа“. У њему су по уласку хрватских паравојника у бившу касарну ЈНА били заточени Срби цивили и војници. Један од њих је покушао бег и сакрио се испод камиона, али је изрешетан из аутоматске пушке.

У Осијеку је такође убијен Србин и познати лекар др. Милутин Кутлић 6. децембра 1991. године, када је око 16 сати изведен из своје куће у осечкој Мрежничкој улици бр. 7. По њега су дошла две особе у маскирним униформама, аутомобил марке „Југо“, без регистрарских таблица, које га одвозе до обала Драве. Дан касније 07.12.1991. његово тело је пронађено у Драви заједно са још једним телом. Обдукцијом је утврђено да је погођен са пет метака калибра 5.6 мм, а његово тело је било везано и уста залепљена селотејпом.

Сведоци такође наводе да је дана 29. децембра 1991. године убијен и радник осечке графичке фирме „Штампа“ Богдан Почуча, иначе шаховски велемајстор, који је одведен из куће свог брата Јанка у Осијеку, у улици Вилсонова бр. 19. Пре тога 25. новембра 1991. директор осечког ПТТ-а Бранко Ловрић бива такође одведен из куће, улица Сисачка бр. 11. Његово тело никада није пронађено.

Душко Бекић и његов отац Драган, извучени су из подрума у Вуковарској улици у Осијеку, у близини осечке леваонице, где су се заједно са групом других грађана, склонили од минобацачког напада. Одвела их је група војника у маскирним униформама и ликвидирала на оближњој железничкој прузи. Постоје сведоци који тврде како је један од војника у маскирној униформи, пре него што су побили Бекиће, моторолом назвао некога у кризни штаб и питао: „Којег од двојице?“. Одговор је вероватно био „обојицу“, јер су се након тога зачули рафали и обојица Бекића су убијена. Рођака Бекићевих тврди како су им након убиства Душка и Драгана, стигла упозорења да не одлазе на њихову сахрану јер би и сами могли бити ликвидирани.

Посмртни остаци Драгана Стојића, возача у осечке фирме ИПК-у, који је из свог стана у улици Петра Свачића 2Б, одведен 20. октобра 1991. никада нису пронађени. Особе које су га одвеле, прво су код Стојићевих суседа попиле кафу, а потом одвеле тада 39-годишњег Стојића, којему се отад губи сваки траг. Стојићев брат тврди како је Драган одведен у Војну полицију у зграду осечке Обнове, где је испитиван и после тога ликвидиран. Каже како га је, неко време након братова нестанка, посетио непознати мушкарац и рекао му да не истражује братов нестанак јер би и сам могао нестати.

Судски достављач Миле Станар, Србин, звани Торо убијен је у јесен 1991. у осечком Босутском насељу и с рукама завезаним жицом бачен у оближње вештачко језерце.

Једно од никад разјашњених осечких убистава је и оно Анте Абичића, који је био познат у осијечком Доњем граду, с вечитим транзистором на уху, на којем се увек орио „Радио Шабац“. Анте је преживљавао од скупљања старог папира, био је ментално оболео. За његово убиство се сумњиче припадници БОБ-а.

У Осијеку је, неколико дана након ослобођења Вуковара, на улици, с леђа, убијен из аутоматске пушке тзв. „лојални“ Србин Душко Бошњак, био је то практично трећи човек тадашње осечке полиције, задужен за логистику и помоћ полицијских јединица. Његови убице никада нису пронађени, а истрага је вођена траљаво и без жеље да се открију злочиници. Поред њега, исто су убијена још два осечка Србина, радници МУП-а Хрватске, Бекић и Покрајац, код Сарваша на обалама Драве.

Живко Пеулић (43), по националности Србин рођен у Вировитици. Као младић се доселио у Осијек где је живио и радио. Становао је у насељу „Стадон“. Живко Пеулић је убијен у својој кући 11. јула 1991. године, док је његова супруга Љубица тешко рањена, а потом и заробљена од стране хрватске полиције и паравојске ЗНГ. У децембру 1991. Љубица Пеулић је размењена и отишла у Србију. Напад на кућу Пеулића је трајао пуних 12 сати. Кућа је потпуно разрушена, а осечка телевизија је директно пратила „акцију хватања српског ћетника“.

Све српске породице које су долазиле у осијечку полицију да пријаве нестанак својих најмилијих 1991-1992 имале су разне непријатности и доживљавале свакакве увреде и понижења од стране радника СУП-а Осијек, који су им били дужни по закону указати помоћ.

ПОСЛЕДИЦЕ

Српско становништво се након овог етничког чишћења у режији осијечког ХДЗ и Бранимира Главаша масовно исељавало у Србију, плашећи се за своју личну сигурност и својих породица. Из исповести жртава и масовних убистава јасно се види да је ту било реч о удруженом злочиначком подухвату – УЗП.

Тако је према попису становништва из 2001. године дошло до радикалног смањења броја Срба у Осијеку, који је пао испод 5%. (Пре)остали Срби у Осијеку и околини су напустили авнојевску Хрватску углавном из страха за себе и породицу.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Тек након промене власти у Хрватској, почетком 2000. године, почиње се мало више јавно причати и писати о злочинима над Србима у урбаним срединама, између осталог и Осијеку, као и улози Бранимира Главаша у томе. Сплитски недељник Ферал Трибјун је јануара 2000. године објавио један интервју са Петром Кљајићем, који је 1990-их био председник Жупанијског суда у Осијеку и дугогодишњи Главашев сарадник.

Он је тада децидирано навео како осечка полиција, никада те злочине које су починили Главашеви људи није испитивала и скидао је одговорност са себе. Сплитски Ферал је још једном у јулу 2003. објавио још један опширан текст о злочинима Главаша у Осијеку 1991-1992, где је споменуто око 20 имена, са конкретним подацима о именима жртава, месту и времену ликвидације и сл. То се нико од институција Републике Хрватске није одважио да покрене истрагу.

Сведок Радослав Ратковић, радник осечке болничке клинике је 2001. године дао изјаву у осечкој полицији, о томе како су нестајали српски цивили 1991. године, између осталих и др Кутлић. Његово сведочење је снимљено на видео траку, а део те драматичне исповести је објавио Ферал Трибјун у октобру 2003. Ратковић је иначе једини преживели сведок из Осијека, јер су му злочинци пуцали у главу и гурнули у Драву. Он је успео да дође себи и исплива. Данас живи у једном војвођанском селу у Србији.

Бивши припадник Главашеве чете БОБ, Вјенцислав Бил је такође, након рата сведочио о зверствима које је Главаш наређивао а његови подређени извршавали без поговора. Своје сведочење Вјенцислав Бил је упутио на адресе највиших државних институција, али нико није покретао никакву истрагу.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Првобитно је само једна особа која је оптужена за све ове горенаведене злочине јесте Бранимир Главаш, али и то је траљаво одрађено код хрватског правосуђа. Бранимир Главаш је све до 10. маја 2006. био слободан и без икакве оптужнице. И не само то обављао је важне и одговорне политичке функције у Осијеку, Осијечко-Барањској жупанији, али и функцију народног посланика у Сабору.

Дана 10. маја 2006. године, Бранимиру Главашу се укида посланички имнунитет, на захтев државног Тужилаштва Републике Хрватске, а истражни судија Жупанијског Суда у Загребу одређује Главашу притвор 26. октобра 2006. и почиње истрага. Чим је Главаш притворен, отпочео је штрајк глађу, па је пуштен 3. децембра 2006. a истрага је прекинута.

Тек 8. фебруара 2007. наставља се истрага против Бранимира Главаша, а 14. априла 2007. се подиже нова оптужница у „случају Селотејп“, а касније и „случај Гаража“. За две године испитано је 120 сведока.

Опет је штрајковао глађу, па 11. јануара 2008. излази из притвора. Овај судски поступак је окончан 8. маја 2009. а пресуда је гласила 10 година затвора, а Врховни суд Хрватске је ову казну преиначио на 8 година затвора. За „случај Гаража“ Главаш је добио 5 година затвора, па му је одређена јединствена казна 10 година затвора.

Бранимир Главаш је 5. маја 2009. напустио Хрватску и пробегао у Босну и Херцеговину, где се и данас налази. 14. септембра 2010. поднео је тужбу Уставном суду, за кршење његових права; а 23. априла 2014. подноси Европском суду у Стразбуру жалбу за своја права. Процедуралним грешкама у хрватском правосуђу, везаним за предмет „Главаш“, постоје шансе да Бранимир Главаш пред Европским судом испадне жртва.

У БиХ је Главаш ухапшен 28. октобра 2010. године и спроведен у Сарајево где је провео 3 месеца, а онда у Зеницу 8 месеци. Да би 21. јуна 2011. пребачен у КПД Мостар. Пресуде које су му изречене, Главаш не признаје и назива све то монтираним процесима и политичким прогоном.

Дана 12. јануара 2015. године Уставни суд укида пресуду Врховног суда Хрватске, за Главаша и сараднике. А ново суђење је отпочело тек средином октобра 2017. године и настављено у јуну 2018. године када је Суд прихватио захтев одбране да се изузме сведочење Крунослава Фехира, бившег припадника тзв. „Бранимирове осјечке бојне“.

Новембра 2019. године у наставку суђења кључни свједок Никола Јаман, бивши припадник ткз. Заштитне чете мења свој исказ на суду и тешко оптужује Главаша.

Бранимир Главаш је поново осуђен на јединствену казну од седам година робије.

Током 2005-2009 још троје припадника хрватских оружаних снага је осуђено на казне затвора због кривичних дела ратног злочина над Србима: Фред Маргуш из Чепина, Томислав Дилбер из Ђакова и Гордана Гетош-Магдић.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О страдању Срба и етничком чишћењу у Осијеку 1990-их година до данас није снимљен ниједан документарни филм. Исто важи и за књиге, ниједна није публикована.

Једноставно важи закон ћутања, јер су осијечки Срби и даље у страху за своју личну сигурност пошто органи безбедности не могу да им гарантују заштиту.

Једино што је Драго Хедл у неколико новинских чланака Слободне Далмације и Ферала упозоравао и опомињао на мрачна дешавања у Осијеку раних 1990-их година и чудне нестанке и убиства Срба, али готово да нико није реаговао.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Осијеку су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. века у авнојевској Хрватској од стране Фрање Туђмана и његове партије Хрватска Демократска Заједница. Сличне ствари (застрашивање и етничко чишћење) дешавали су се и у другим градовима као што су: Госпић, Загреб, Сплит, Дубровник, Шибеник, Вуковар, Славонски Брод, Вировитица, Бјеловар, Задар…

Циљ је био да се православни Срби елиминишу са простора који су они и њихови преци вековима насељавали, не само са подручја Осијека, Подунавља и Славоније, већ и целе СР Хрватске, јер су хрватски екрстремисти заправо желели обнову клеро-фашистичке НДХ. Овако нешто је било за очекивати, јер Брозов режим никада после ДСР није спровео процес дефашистизације и денацификације хрватског друштва као што је то рађено у Италији и Немачкој.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као главни кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је веровати да ће ико од хрватских злочинаца одговарати за своја (не)дела, као што су и ова осијечка злодела.

Извор: Српска историја

ФОТО: фејсбук