Када народ аплаудира окупатору
Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ
Опаска… ВЕНЕЦУЕЛА… Када народ аплаудира окупатору
Постоје тренуци у историји када се трагедија не догађа у тишини, већ уз аплауз. Када масе изађу на улице не да бране своју државу, већ да поздраве њено понижење. Венецуела данас живи управо такав тренутак.
Вест да део народа подржава хапшење сопственог председника и то не од стране домаћих институција, већ уз отворено мешање Америке… није само политички скандал.
То је цивилизацијски слом. То је тренутак када један народ, исцрпљен бедом, санкцијама, пропагандом и дугогодишњим притисцима, почиње да верује да му је туђа чизма лакша од сопствене слободе.
И да незаборавимо Венецуела је богата нафтом… ту је јасно све.
У Венецуели је скоро петина светске нафте.
Ово је могуће да се деси и Куби, Колумбија…
Николас Мадуро може бити лош председник. Може бити неспособан, корумпиран, ауторитаран. Али он је изабран унутар венецуеланског политичког система. Његово смењивање… ако до њега треба да дође, мора бити дело Венецуеланаца, а не геополитичких центара моћи који су деценијама уназад рушили, санкционисали и крвљу плаћали своје „демократске интервенције“.
Када народ излази на улице да подржи хапшење свог лидера од стране стране силе, то више није побуна. То је капитулација. То је одрицање од суверенитета у замену за обећање о бољем животу, обећање које Америка редовно даје, а готово никада не испуњава. Ирак, Либија, Сирија, Авганистан… све су то гробља таквих илузија.
Најтрагичније у овој причи није Мадуро. Ни Вашингтон. Ни санкције. Најтрагичније је стање свести… моменат у којем народ престаје да жели да буде слободан, и почиње да моли да буде управљан.
Када више не жели државу, већ старатеља. Када суверенитет постаје терет, а подаништво спас.
Историја нас учи да народ који једном пристане да му туђин хапси вође, сутра пристаје да му туђин пише законе, уџбенике, прекосутра да му распродаје ресурсе, а на крају и да му брише идентитет.
Нема те празне полице у продавници која је страшнија од празне државе.
Венецуела данас није само латиноамеричка прича. Она је упозорење. Свима на свету.
И нама.
Да се слобода не губи одједном, већ онда када народ поверује да му она више није потребна.
Ко ли ће бити ,,Ђинђић“ у Венецуели?… можда ова опозиционарка нобеловка која ликује и радује се… од данас како рече председник САД Венецуелом ће управљати Америка…
Изгледа да је уведена нова пракса… а најлакши је плен држава где је народ подељен и разједињен.
Памет у главу браћо Срби… и без личних фрустрација и патолошке мржње. Само трезвено и мудро… и да гледамо само Српске интересе и наш опстанак у овом ,,лудом и патолошком“ времену.
ФОТО: Ројтерс
