Карађорђев саборац из Велике Плане

Милован од Плане је командовао и опсадом Београда

Пише: Душан МАРИЋ

Када сам пре неколико године, на свечаној академији поводом годишњице ослобођења Велике Плане у Првом светском рату, које се догодило 28.октобра 1918. године, говорећи о Плањанима који су задужили свој крај и српски род а о којима се мало зна или су потпуно заборављени, упитао да ли неко од присутних зна ко је хајдук Милован од Плане остао сам без одговора.

А у питању је личност о којој би требало да се у овом поморавском крају и зна и говори. Бар у приликама у којима се обележавају годишњице српских устанака и ратова за слободу.

Милован од Плане је уствари Милован Стојадиновић, хајдук с почетка 19. века, који је због јунаштва и доприноса, прво у хајдучком војевању а затим и Првом српском устанку, уживао велику репутацију код вожда Карађорђа и најпознатијег хајдучког харамбаше тог времена Станоја Стаматовића Главаша из Глибовца.

Милован је рођен у Великој Плани, од оца Стојадина и мајке Јевросиме. Није најасније да ли се та породица и раније презивала Стојадиновић, или је презиме настало по поменутом Стојадину.

Иначе, породица Стојадиновић, из које је Милован потекао, изнедрила је четири ратника која су учествовала у чувеној Кочиној Крајини.

Кочина крајина назив за војничку акцију Срба добровољаца — фрајкора, који су се за време Аустријско-турског рата (1788—1791) борили на страни Аустрије. Акција је добила назив по Кочи Анђелковићу, чији су се фрајкори на почетку истакли, наневши велики пораз Турцима. Борбе су се водиле од Дунава до северних граница Нишке нахије. Сматра се да је око 18.000 Срба учествовало у Кочиној крајини, чиме су стекли ратно искуство, које су касније применили у Првом и Другом српском устанку.

После Кочине крајине отпор народа није престајао. Напротив, поново је оживела хајдучија, нарочито после 1799. године, када је београдски пашалук подељен на четири дела. Дахије Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић ага заводе зулум, појачавају глобе и дозвољавају отимачине, силовање, убиства и мучење српске раје. По селима су постављали субаше и градили ханове да би лакше спроводили контроле и убирали намете. Није познато да ли је чардак или сличан хан за ове послове имала Плана.

Најчувенији хајдучки харамбаша у то време био Станоје Главаш из Глибовца код тадашње Хасан пашине а данашње Смедеревске Паланке. Док је Станоје ратовао, вршећи повремене препаде на Турке, Милован се одао трговини. Захваљујући томе, много је путовао по Поморављу и Шумадији, сретао много људи и сазнавао новости.

И, кад је сматрао да му то може користити, о томе обавештавао Главаша.

Када су у лето 1803. године учестале хајдучке акције на Цариградском друму, дахије у Београду су наредиле Хасан паши да организује потеру за Главашем и његовом дружином. Ради извршења тог задатка, у помоћ су му послали и мању чету јаничара из Београда.

Хасан паша се са војском запутио у Глибовац али је тамо дочекан и тешко потучен. Остало је забележено да је једва сачувао живу главу.

Победа у Глибовцу је уствари била почетак Првог српског устанка.

Недуго потом, у јесен 1803. године, руднички кабадахија Саил ага, брат дахије Кучук Алије, је народу рудничког и јасеничког краја дозлогрдио својим терором. Народ је посебно огорчило киднаповање, одвођење у тврђаву на Руднику и силовање девојака и младих жена.

Због тога су Главаш и његови хајдуци из заседе напали једну турску јединицу која се запутила у Јасеницу, убивши притом неколико Турака.

Сали ага је у знак освете заробио 14 српских кнезова. Наређено му је да их доведе дахијама у Београд. Главаш је сазнао када ће кнезови бити спроведени и поставио заседу у кањону Јасенице.

Од тридесетак Турака, половина је побијена, део заробљен а мањи део побегао назад на Рудник. Међу заробљеницима је био и командир турске јединице Бећир бег. Главаш је заробљенике ослободио и пустио да се врате на Рудник. У тој акцији је, заједно са  Петром Краом из Горње Трешњевице, Милосавом Лаповцем, Јанком Рачанином, Ђорђицом Лукићем и другима, учествовао и Милован Стојадиновић

Како су се хајдучке чете појавиле широм Србије, а у народу се све више говорило о подизању устанка, да би га спречили, Турци су спровели по Србији сечу кнезова. Страдало је 150 најугледнијих српских глава – трговци, кнезови, свештеници, хајдуци.

У Плани је данак дало више лица из фамилије хајдука Милована Стојадиновића, а у пожаревачкој нахији спаљено је село Ливадица, крај Мораве.

Како је сеча кнезова убрзала устанак, на скупу у Орашцу Карађорђе је 1804. изабран за вођу. И тада је у његовој дружини био хајдук Милован из Плане. Податак је пронађен у списима Јанићија Ђурића „Повестница Карађорђевог времена“ и „Гласник друштва српске словесности“ из 1852. године.

Народно предање је сачувало причу да је Милован Стојадиновић у Орашац стигао са својих 30 другова, већином Плањана.

После битке на Руднику борио се под Букуљом, касније у Баточини, Јагодини, Пожаревцу, код Параћина је ратовао 1805. године, на Камаљу више Жаркова, мачванском салашу, Власеници, на Мишару и Београду 1806, код Малајнице и Штубика 1807, Јасике, Варварина и Соко Бање 1810, а у делиградским бојевима је 1813. године пред одлазак Карађорђа у изгнанство, задобио је непреболне ране.

Врхунац војничке каријере хајдука Милована од Плане је то што је у једном тренутку командовао опсадом Београда. У лето 1804. године устаници су започели са опсадом Београда. Био је јул када је Карађорђе одобрио Станоју Главашу да оде у Кусадак, ради завршавања неких послова на свом имању. Пре напуштања Београда, Главаш је команду над својим одредом поверио – Миловану Стојадиновићу.

Његов ратни пут завршен је у бици на Делиграду 1813. године, када је тешко рањен. Убрзо после повратка у свој крај, подлегао је тешким ранама.

Милован је у хајдучким причама и предањима, која су се преносила стотинак година с генерације на генерацију, описиван као висок и смеђ човек, белог лица и лепог изгледа. Оставио је три кћери Живану, Станицу и Аницу. Податке за његову биографију и необјављену грађу о Карађорђевим устаницима овог краја сачували су његов унук Марко и свештеник Милош Поповић.

На хајдучка времена у Великој Плани подсећају и топоними Хајдучки бунар, извор недалеко од Карауле у Радовању и још нека места у окружењу. Историчар Дарко Ивановић у књизи о Великој Плани, из 2001. године, наводи да су се по предању на овом месту окупљали хајдуци на конак. Ту су доносили плен и делили га сиромашном и измученом народу.

Хајдуци су имали неколико колиба, дубоко скривених у шуми око Радовања, у Кошарњи код Баточине, Главашевим шумарицама у Крњеву, Видовачи у Водицама и многим другим местима недалеко од Цариградског друма.

ФОТО: фејсбук