Ко се са ким игра?
Пише: српскопитање
Никада не треба заборавити панисламске визије, а нарочито амбиције простране, многољудне, војно-економски моћне и империјално носталгичне Турске, која фокусира БиХ као искључиво муслиманску земљу.
И то не само себи „остављену у аманет“ – како Ердогану поручује Бакир Изетбеговић, позивајући се на ријечи свога оца Алије – већ као саставни дио сопственог интересног ареала озаловски, пантуркистички протегнутог „од Јадрана до Кинеског зида“, односно балканским фрагментом „Блиске копнене сфере“ обухваћене давутоглуовском, неоосманистичком „стратегијском дубином“.
А свеприсутни Американци? У контексту неодрживости „дејтонске Босне“, мало-мало па поруче како имају свој „незавршен посао на Балкану“.
Хоће ли им „размахнути“ Руси, који „споро седлају, али „брзо јашу“, дозволити да послије доказивања постхладноратовске униполарне неприкосновености 1990-их, сада, у далеко одмаклој трећој деценији 21. вијека, на босанском „огледном геополитичком пољу“ покушају да превазиђу фрустрације нагомилане током процеса мултиполаризације неком насушно потребном, а јефтином побједом?
Или ће, у условима преобликоване постунијске Европе, БиХ – у постојећем или измјењеном облику – припојити свом, (про)руском вјековном „великом простору“?
ФОТО: фејсбук
