Кометник – хроника једног затртог села и угушеног крика

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

У аналима страдања српског народа на простору Независне Државе Хрватске, јануар 1942. године заузима посебно, мрачно мјесто. Док зима стеже обронке Папука, сјећање нас враћа у дане када је људски живот вриједио мање од пушчаног зрна. Тринаести и четрнаести јануар 1942. нису само датуми у календару; они су симбол почетка систематског уништавања српских села у Славонији. Ово је прича о Кометнику, селу које је избрисано са земљописне карте, и о злочину који је својом монструозношћу најавио године ужаса које долазе.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: УВОД У ПАКАО 1942. ГОДИНЕ

Да бисмо разумјели размјере трагедије у Кометнику, морамо сагледати шири оквир. Почетком 1942. године, хрватска власт у НДХ већ је учврстила свој репресивни апарат. Систем логора Јасеновац већ је гутао хиљаде српских живота. Међутим, на подручју Славоније, посебно око планине Папук, отпор српског становништва је јачао. Народни одреди су постајали све активнији, што је код хрватских власти изазвало бијес и одлуку да се примијени тактика „спржене земље“.

Злочин у Кометнику није био спонтани испад. Био је то дио шире, планиране акције чишћења простора испод Папука. Тренутак напада није изабран случајно – био је то 13. јануар, уочи Српске нове године. Напад на вјерске празнике био је чест потпис усташких формација, срачунат да изазове максималан психолошки шок и безнађе код православног становништва. Усташке снаге из Подравске Слатине, ојачане јединицама из других дијелова Славоније, кренуле су у акцију не да би се бориле против наоружаних устаника, већ да би казниле цивиле.

КРВАВО ЈУТРО 13. ЈАНУАРА: ПОЧЕТАК КРАЈА

У рану зору, обруч око села Кометник (са засеоцима Јоргићи и Зубери) и сусједног Добрића био је затворен. Упад у село био је муњевит. На лицу мјеста, на кућним праговима и у двориштима, убијено је 28 српских мјештана. То су били они који нису могли или нису хтјели да крену – старци, непокретни и они који су покушали да заштите своје домове.

Али, убијање је било само прва фаза. Друга фаза подразумијевала је темељну пљачку. Стока, жито, покућство, све што је имало вриједност натоварено је и одвежено. Потом су куће запаљене. Дим изнад Кометника видио се километрима далеко, као злослутан знак свим Србима у Подравини и Славонији.

КОЛОНА МУЧЕНИКА И СЕЛЕКЦИЈА СМРТИ

Преживјело становништво истјерано је на снијег. Хрвати су тада извршили сурову селекцију. Раздовјили су породице. Жене и дјеца, њих око 190 (према неким изворима и више), насилно су одвојени и у колони отјерани ка селу Зденци. Њихова судбина била је неизвјесна и трагична, након привременог логора у Зденцима, већина их је транспортована у логоре смрти Стара Градишка и Јасеновац, одакле се многи никада нису вратили.

Мушкарци, њих 174 из Кометника и 32 из Добрића, везани су и потјерани ка Воћину. Била је то колона људи који су знали да иду у смрт, али нису могли ни да замисле начин на који ће она наступити.

ПОДРУМ СМРТИ: АГОНИЈА У ВОЋИНУ

У Воћину није било довољно затворских капацитета за толики број људи. Хрватске усташе су прибјегле импровизацији која ће резултирати једним од најужаснијих начина умирања. Заробљени Срби сабијени су у подрум једне куће (историјски извори често наводе кућу Поповића) и пратеће просторије.

Простор је био херметички затворен, а број људи далеко изнад физичких могућности просторије. У току ноћи, док је напољу владала зимска тишина, у подруму се одвијала драма библијских размјера.

Нестало је ваздуха. Људи су почели да се гуше. Паника, борба за дах и тијесан простор довели су до тога да је око 25 људи умрло у најтежим мукама, угушени стојећи или прегажени у мраку. Овај детаљ, смрт гушењем у претрпаном подруму, остаје као језиво свједочанство о нехуманости џелата којима ни метак није био потребан да би убијали.

СТРЕЉАЊЕ 14. ЈАНУАРА: ПЕЧАТ НА ЗЛОЧИН

Када су се врата тог подрума отворила 14. јануара ујутро, преживјели су изведени, хватајући халапљиво зимски ваздух, само да би се суочили са стрељачким стројем. Тијела угушених су извучена, а преостали мушкарци су одведени на стратиште недалеко од Воћина.

Сви су побијени пушчаним плотунима. Нису биране ријечи, нису вођени записници, није било суђења. Била је то егзекуција по кратком поступку. Тијела су бачена у заједничку гробницу, која је прекрила истину о 200 живота, очева, синова, браће.

ЕПИЛОГ: ПРВО ПОТПУНО УНИШТЕЊЕ

Злочин у Кометнику представља историјску прекретницу јер је то био један од првих примјера у Славонији гдје је примијењен модел потпуног уништења села. Није се радило само о убијању војно способних мушкараца; радило се о уклањању цијеле српске популације (депортација жена и дјеце) и уништењу инфраструктуре (паљење кућа).

Кометник је послије рата остао симбол страдања, али и опомена. Сјећање на 13. и 14. јануар 1942. године није само дуг према жртвама, већ и обавеза да се историјска истина о геноциду над Србима у НДХ чува од заборава и ревизије. Тишина која је прекрила Кометник након тог јануара и даље одзвања, опомињући нас да зло никада не спава.

ФОТО: фејсбук