Кордунашки крвави децембар, када су села престала да постоје
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Док се остатак свијета те ратне 1941. године припремао за божићне празнике у сјенци свјетског сукоба, на сјеверу Кордуна, између Коране и Купе, отпочео је пир који људски ум тешко може да појми. Оно што се догодило у посљедњим данима те хладне године није била само војна офанзива; био је то систематски покушај да се затре коријење српског народа на његовом вјековном огњишту.
ЗИМА КОЈА ЈЕ ПОЈЕЛА ЖИВОТ
Кренуло је 21. децембра. Умјесто пахуља, села сјеверног Кордуна прекрио је пепео. Јединице хрватских усташа, вођене идеологијом која у сусједу види само мету, кренуле су у „чишћење“. Али то није било чишћење терена од војске – била је то сурова хајка на жене, старце и дјецу. У свега неколико дана, угашена су 2 423 живота. То нису били бројеви у војним извјештајима; то су била имена, презимена, недовршене вечере и неосвијетљена јутра.
Постоје мјеста која данас живе само у књигама мртвих и на спомен-плочама. Села Пркос Ласињски и Липје су те страшне зиме престала да постоје. У Пркосу је у једном дану убијено преко 400 Срба. Свака кућа је постала ломача, сваки праг стратиште. Пљачка је била само увертира у клање, а пламен је служио да сакрије трагове звјерства. Тамо гдје је некада одјекивала пјесма и дјечији смијех, остала је само застрашујућа тишина и мирис гарежи који се деценијама касније осјећао у ваздуху.
ДЈЕЧИЈЕ ОЧИ У ПЛАМЕНУ
Најболнија чињеница ове офанзиве јесте њена демографска суровост. Чак трећина убијених, преко 800 људских бића, била су српска дјеца млађа од 15 година. Какву су „опасност“ по државу представљале бебе у колијевкама или дјечаци који су тек научили да чувају стоку? Њихова једина кривица била је српско име и православна вјера са којом су се родили. Те очи, које нису дочекале да виде прољеће 1942, остају најтежа оптужница против једног безумног времена.
Док су куће гориле, преко 2000 објеката је претворено у прах, 15 000 људи је кренуло у бијег ка шумама Петрове горе. Тај збјег није био војни маневар, већ голи опстанак. На леденој киши и снијегу, под крошњама које су биле једини заклон од хрватских кама, народ је покушао да превари смрт. Они су на отвореном дочекали нову 1942. годину. Глад и хладноћа су наставили оно што су усташки бајонети започели. Петрова гора је те зиме постала и мајка и гробница за хиљаде Кордунаша.
Данас, ако пролазите кроз пусте предјеле сјеверног Кордуна, тешко је повјеровати да је ту некада врио живот. Ипак, дужност нас који знамо истину јесте да не дозволимо да Пркос и Липје поново нестану – овај пут у магли заборава.
Ових 2423 душе данас не траже ништа осим права на име које им је мржња хтјела избрисати. Свако име са тог списка је звијезда у тамној ноћи наше историје, опомена на страшну цијену коју је Кордун платио када је зло добило законску снагу. Нека нам тихи пепео Пркоса и Липја буде путоказ: да никада више не заћутимо пред неправдом, јер док год их помињемо, они су живи. А истина је једини споменик који никада неће изблиједити.
Кордун памти. Морамо и ми!
Фотографије: Светозар Данчуо
