Логор Добој, фабрика смрти
(K. u. K. Kriegsgefangenenlager Doboj)
45.791 логораша, 8.000 (10.000–12.000) српских жртава
Пише: српскопитање
Логор Добој, према опису Паравца [1990], био је „смештен на десној обали ријеке Босне, на ушћу ријеке Спрече у Босну, километар и по од града, поред садашње жељезничке станице у Добоју”. Састојао се од девет дугачких штала бивше коњске болнице, у којима су лечени заражени коњи, најчешће од сакагије. Штале никада нису дезинфиковане нити чишћене од ђубрета. Формиран је примарно као интернистички логор 27. децембра 1915, а затворен 5. јула 1917. године. У њега су прво дотерани становници
Босне и Херцеговине који су били избегли у Србију за време повлачења српске војске са Дрине. Међу њима је било највише жена и деце. Њима су окупаторске власти биле обећале „повратак кућама”, а уместо тога дотерали су их у овај логор. Поред босанскохерцеговачких избеглица које су сукцесивно стизале у логор, по групама 600–800 људи, у њега је депортовано више од 5.000 мушкараца жена и деце из Београдског среза непосредно после заузимања Београда.
У овом логору заточеници нису терани на рад, с обзиром на полну и старосну структуру, али су масовно пострадали због нељудских, односно животињских услова смештаја, глади и болести (грипа, пегавог тифуса, дизентерије, црних богиња, колере итд.), а често су кажњавани вешањем.
Лежали су у шталама на товарима ђубрета без кревета и простирки, чак и без сламе, где је све врвело од инсеката. Како то стање описује Ћоровић [1920, 1996], „људи нису имали довољно воде ни за умивање, а камоли за прање, иако је Босна текла 10–15 метара испод”, јер им није било допуштено да дођу до воде. Храна је личила на помије. Састојала се углавном од чаја и скробне чорбе од репе, са четврт хлеба за недељу дана, а „извесно време давали су усмрделу рибу или сир пун црви, који је ипак гладно робље са муком јело” [Паравац 1990]. Оброци су дељени три пута дневно, без посуђа, у прљавим конзервама, за које су морали сви до последњег у колони ићи по километар и по до железничке станице. Када је једном приликом аустроугарски официр лекар др Гебер просуо ту чорбу да види њен садржај, „казао је да он у таквој води не би дао ни да се перу његове чизме!” [Ћоровић 1920, 1996].
Логораши су најпре умирали појединачно, а „после све више и више, по 10, 15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916. године, нису умрле 92 особе” [Ћоровић 1920, 1996]. Само у месецу априлу 1916. године умрло јe 643 деце. Умрле су као дрва товарили на кола и закопавали заједно по више десетина у плитко ископане гробнице на добојском гробљу у Барама. Када је једног дана у подножју овог гробља из једне велике гробнице каналом поред цесте потекла људска крв, призор је био неподношљив, па је заинтернирце отворено ново гробље с десне стране реке Босне, испод села Придјел. У овим поморима нестајале су и целе породице, а они што би у први мах преживели, слати су у друге логоре, највише у Шопроњек и Арад. Према истраживањима Паравца (1990) наређење за ликвидацију логора Добој стигло је крајем 1916. године, када се наговештавао крах Аустроугарске монархије. Тада се у логору налазило око 2.500 интернираца. Наређено је да се ти „преживали остаци врате својим домовима”, знајући притом, по речима генерала Саркотића, да „та биједа више нема никаквих својих домова, тамо су згаришта”. То отпуштање трајало је до 4. фебруара 1917. године, чиме је престала „најћутљивија, иако свирепија од арадске” та велика људска патња. Њихове кости ексхумоване су тек 1938. године, и то „око 8.000 стараца, жена и дјечице”, које су похрањене „пажљиво и свечано у заједничку гробницу у Добоју” [Паравац 1990]. Ту велику спомен-костурницу од гранита хрватске усташе разрушиле су 1941. и поново расуле кости страдалника, које су тако стајале све до ослобођења 1945. године.
Међутим, показало се да ни до данас нису пронађени и ексхумовани сви гробови и све гробнице овог логора. У јесен 1968. године у селу Придјелу, када су радници једног грађевинског предузећа ради проширења железничког чвора булдожерима разорали земљу, открили су многе појединачне гробове и заједничке гробнице. Међу посмртним остацима у тим гробницама биле су и кости деце старијег и млађег узраста. Све су поново похрањене у непосредној близини. Како цео локалитет овог села није захваћен грађевинским радовима, сматра се да у њему постоји још неоткривених гробница. У том смислу коначан број жртава логора Добој процењује се на 10.000–12.000.
Извор: ПОМОР СРБА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА И
ИНТЕРНИРАНИХ ЦИВИЛА У АУСТРОУГАРСКИМ
ЛОГОРИМА ЗА ВРЕМЕ
ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914–1918.
МИРЧЕТА ВЕМИЋ
Географски институт „Јован Цвијић” САНУ
Изложба о добојском логору је отворена у понедјељак, 22. децембра у холу Економског факултета на Палама, а трајаће до петка, 26. децембра 2025.
ФОТО: фејсбук
