Минама уклањали гомиле убијених Срба

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

У ноћи 30. маја италијански војници наишли су у Медаку на лешеве 80 масакрираних Срба. Командант VI армијског корпуса генерал Ренцо Далмацо у свом извјештају од 3. јуна биљежи масовна убиства српског становништва, нечувен терор и бјекство Срба и Јевреја у италијанску зону. Италијански командант округа извијестио је више војне инстанце о прогону Срба у Ливну и околини, о тоталној несигурности људи и њихових добара. Он наглашава да је ситуација погоршана доласком у Ливно др Николе Блажевића, делегата Главног усташког стана у Загребу. Одмах по његовом доласку 8. јуна, стрељано је у Ливну 12 Срба на челу са православним свештеником, а слиједећег дана „убијени су многобројни грађани православне вјере“. Извјештаји ове јединице и током слиједећих дана пуни су података о злочинима са именима убијених Срба у Книну, Грачацу, Стоцу; у Грачацу убијено је 15 Срба, а 10. јуна два вода усташа „обилазећи град испљували су све Србе које су срели“. У Гацком, додаје се у извјештају, „ухапшено је 145 православаца који су затим спроведени у унутрашњост Хрватске“, гдје им се губи сваки траг. Командант VI корпуса извијестио је Команду 2. армије о масакру 35 грађана 6. јуна, који су најприје убијени, а затим бачени у јаму рудника у близини Дрниша, а других 30 одведено је у непознатом правцу.

Карабињери који су потом извршили истрагу констатовали су слиједеће: затворенике је аутобусом превезао шофер Андрија Маричић. На локалитету Велушић-Промина отворио је врата и наредио да сви изађу, а затим узвикнуо: „Pogledajte, ovo je vaše vječno prebivalište.“ Људи су почели да бјеже „али без резултата, јер су војници отпочели гађати из митраљеза, а потом су их бацили у провалију… Јама у коју су бачени лешеви има један отвор радијуса од 2 метра и дубину од око 10 метара, а служила је за вађење алуминијума.“ Слиједе затим имена убијених: Поповић Михаило, свештеник, Цветковић Јован, службеник итд, уз потпис команданта групе карабињера капетана Умберта Бонасисија. Иста војна јединица упутила је извјештај о убиству 10 српских ђака-студената на локалитету Брезик, а у дистрикту Госпић италијански војници пронашли су још 30. маја 20 убијених Срба. У шуми покрај села Радук, према Ловинцу, гласи даље извјештај, убијена је група Срба из Книна и Грачаца, а „бајонетима је разњет Србин Колумбрија Саво“.

На локалитету Врибан убијена су 4 Србина. Извјештај завршава констатацијом „да се тренутно у Госпићу налазе 220 заточених Срба, 24 комуниста и 4 жене“. У једном другом извјештају стоји: „На стотине је уморених у Огулину, Госпићу и Оточцу, а преостали Срби покушавали су да побјегну у Италију, или Србију, и траже нашу заштиту…“

Наши војници, са њиховом природном истанчаном интуицијом, држе се достојанствено у односу на ову деликатну ситуацију.“ Команда VI корпуса извјештава 18. јуна о огромним пропорцијама у прогону Срба, посебно о злочинима почињеним у Топуском и Великој Кладуши. Команда карабињера, придодата 2. армији, обавијестила је о убиству 30 Срба из Книна, међу којима је било дјечака од 14 година, а затим додаје да је 21. јуна група Срба пребјегла у њихове касарне и затражила заштиту. Истог дана покупљени су сељаци са својих њива, а српским породицама у граду наређено је да напусте своје куће; сви су се нашли у сабирном центру на периферији града. Провели су ноћ на отвореном пољу, у самртном страху од усташког насиља. Сличне сцене описане су и у мјесту Радушићу.

„Много напора смо уложили, али нисмо успјели да власти приведемо на једну линију разума и логике“, завршава свој извјештај командант италијанских карабињера 24. јуна 1941.

Легија карабињера обавијестила је 25. јуна префектуру у Задру, да су усташе подметнуле мине под гомиле убијених Срба у Кистању, како би „склонили лешеве Срба убијених протеклих дана“. У истом мјесту „убили су 20 српске дјеце“. Усташки поручник Антун Зликорић, који је узео учешћа у масакру Срба у Мостару, изјавио је италијанском команданту: „„Срби и Јевреји морају бити сви убијени, у Хрватској не може остати у животу ни један једини“

Извјештаји италијанских окупационих снага, упућени вишим војним инстанцама, писани су са дубоким саосјећањем са патњама Срба и Јевреја. Често су понављане ријечи: „La scena pietosa…“, „Призор достојан жаљења…“

Извор књига: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991—, књ. I, II, Академија за дипломатску безбедност, Београд 2008.

Нажалост нисмо у могућности да пронађемо књиге у слободној продаји. Посљедње што смо видјели у понуди је било https://www.knjizara-aleksandrija.com/detail.php?artsif=22367&sifrakategorije=&sifrapodkategorije=&stanjelager=

ФОТО: фејсбук