Од „Црног Човјека“ са сјевера Бачке до „Црног Ђорђа“ из срца Шумадије

Пише: српскопитање

Често видимо коментаре како нас Срба није било у нашој Панонској равници пре Великих сеоба Срба из 1690. и 1739. године.

То је потпуна лаж!

Срби су аутохтоно становништво Панонске низије и одувек су били већина у Срему, Тамишком Банату, Бачкој и јужној Барањи, да не помињемо Славонију итд.

Иако под угарском влашћу током средњег века, Срби постоје на овом простору, граде своје манастире још пре Светог Саве, а често долазе под власт како Немањића (за време краљева Драгутина и Милутина) тако и под поседе српских деспота Лазаревића и Бранковића итд.

Зато и не треба да вас чуди откуд појава самозваног српског цара Јована Ненада који покушава да обнови Душаново царство у Панонији у време највеће експанзије и освајачких кампања Турака Османлија који су створили најмоћнију светску империју на три континента.

На карти видите покушај обнове немањићког српског царства из 1526/1527. године, са седиштем у Суботици, под вођствром већ поменутог самопрокламованог српског цара Јована Ненада.

Након пада Моравске Србије, са престоним Смедеревом, 1459. године, редом падају и остале српске земље под надирућу османску исламску силу—Босна (1463), светосавска Херцеговина (1481) и Зета тј. Црна Гора (1496).

И за само неколико деценија након тих догађаја, већ имамо покушај обнове Српског царства на простору панонске равнице, између Тисе и Дунава.

Носиоци овог покушаја су српски Шајкаши (припадници речне морнарице и пешадије са посебним лаким речним бродовима који се зову шајке) из јужне Бачке, предвођени једним мистериозним човеком.

Право ниоткуда се у нашој историји појављује „Црни Човек“, како су га звали, тј. Јован Ненад, који за себе говори да је потомак Немањића и српских деспота.

Претпоставља се да је Јован Ненад родом био из Липова у Банату и да је од војничког заната.

Био је црномањаст и кажу да је на телу имао једну црну линију, ширине прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла право, до стопала десне ноге. Тај, дотад невиђени белег, само је доприниносио његовој тајанствености и ауторитету у народу.

Јован Ненад се ненадано појавио међу Србима, који су као ратнички народ били већ навикнути на непрестана војевања са Турцима и Угарима.

У то време, пред пад Угарске под Турке након Мохачке битке из 1526. године, распламсава се сукоб између угарског краља Јована Запоље и Фердинанда Хабзбурга који покушава да се домогне угарске круне.

Појавивши се ниоткуда, Јован Ненад прокламује да га је послао сам Бог да ослободи Србе од Турака и заустави османско надирање на српске и хришћанске земље. Уз своје војничко умеће, њега је народ почео да доживљава као на неког православног свеца и народног вожда који уз Божију помоћ чини Божије дело ослобађања Срба.

Није му било тешко да око себе одмах окупи 15.000 наоружаних Срба и отера Турке из Шајкашке, остатка Бачке, делова Срема и Баната.

Искористио је страшан мађарски пораз од Турака у Мохачкој бици 1526. године и у том метежу покушава да обнови Србију.

У сукобу око угарског престола након Мохачке битке, који је избио између аустријског цара Фердинанда и угарског краља Јаноша I Запоље, српски цар Јован Ненад је стао на страну аустријског надвојводе Фердинанда, јер му је давао најбоље гаранције за државу коју је почео да ствара и константо обећавао војну помоћ, која никад није стигла.

Угарски краљ Запоља два пута шаље своју војску на самопроглашеног српског цара и оба пута бива поражен.

И тек у трећем покушају, у којој су биле све мађарске снаге Ердеља (Трансилваније) и горње Угарске, у бици на Сефалдском пољу, угарски краљ односи победу где пало је око 8.000 српских војника цара Јована Ненада.

Српски цар је морао да напусти Суботицу и, за кратко, нову престоницу пресели у Сегедин.

Међутим, за само месец дана Срби успевају да се опораве од страшног пораза и да попуне редове српске војске.

Док је ишао у сусрет савезничкој Фердинандовој војсци, која је ишла у помоћ Србима, приликом проласка кроз Сегедин, јула 1527. године, пред кућом Ласла Силађија, „Црног Човека“, како су га звали, погодио је метак тик до срца.

Атентатор је био извесни мађарски сељак кога је унајмио мађарски краљ Запоља.

Српски војници су свог полумртвог цара однели у село Торњош, између Суботице и Сенте.

Настао је метеж и хаос у српским редовима од неверице.

Такву ситуацију користи извесни Валентин Терек и исте ноћи, улази у кућу где је рањеник лежао и док се цар у постељи борио за живот, одсеца му главу.

Одсечену главу српског цара, Мађари су отели и послали је краљу Запољи.

И тако је глава последњег српског цара, натакнута на копље, читавих недељу дана стајала на врху Будимске тврђаве, а потом је бачена у Дунав да отплови назад Србима као опомена.

После смрти последњег српског цара Јована Ненада, његова војска се расипа и то је био последњи покушај обнове српске државе, све до Великог банатског светосавског устанка 1594. године.

Међутим, „његова мисао је победила“ и захваљујући овом првом покушају Срба да у Панонији обнове своје царство, све генерације Срба у Панонији након њега је држала иста мисао, да би на крају она и победила 1918. године када се српски народ коначно ујединио и када је престона Суботица цара Јована Ненада напокон поново била у српској држави.

Историја српског отпора Турцима и покушаји обнове српске државности отпочињу са „Црним Човеком“ са севера Бачке, а заокружују се „Црним Ђорђем“ из срца Шумадије!

Њихова мисао ће увек победити, упркос њиховим одсеченим главама!

Извор: фејсбук страница Историја Срба

ФОТО: фејсбук