Озлоглашени логор Челебићи код Коњица

Пише: српскопитање

Логор Челебићи је био логор за мучење Срба током рата у БиХ. Логор је био у функцији 28 мјесеци, од маја 1992. године, до 6. октобра 1994.

Током априла и маја 1992. године, јединице Хрватског вијећа обране (ХВО), Територијалне одбране (ТО) и МУП-а БиХ спроводиле су заједничку акцију разоружавања српских села у околини Коњица. У акцији је заробљен велики број цивила. Сви су одведени у бившу касарну ЈНА у селу Челебићи, на шест километара од Коњица. Касарна је од априла до децембра 1992. године служила као сабирни логор. Командант логора је био Здравко Муцић, а његов замјеник Хазим Делић. У саставу логора биле су мала пријемна и већа административна зграда, зграда са пумпама за воду (зграда бр. 22), подземни тунел (тунел бр. 9) и велики хангар (хангар бр. 6).

Заточеници су спавали на бетону. Добијали су мало хране и воде, а догађало се да три дана заредом не добију ништа. Задобијали су тешке повреде од честог премлаћивања различитим предметима. Драган Куљанин је премлаћиван каблом, ланцем и кундаком пушке. Стражари су неке од њих поливали бензином, а потом им палили руке и ноге, док су Миру Голубовићу на врат прислањали усијане маказе.  Заточеницима су, када им је то било дозвољено, медицинску помоћ пружали један заточени српски љекар, као и друго заточено медицинско особље.

Кроз „Челебиће“ је прошло око 400 људи, углавном мушкараца цивила, али и жена из Коњица, Брадине, Доњег Села и околине. Убијено је најмање 48 заточеника, међу којима су: Славко Шушић, Жељко Климента, Шћепо Готовац, Гојко Миљанић, Милорад Куљанин, Мирослав Вујичић, Петко Глигоријевић, Жељко Ћећез, Жељко Милошевић, Перо Мркајић, Ратомир Драганић, Бошко Самоуковић, Мирослав Вујичић и други. Најмање двије заточенице су силоване, Милојка Антић и Грозда Ћећез.

Некадашњи логораш Жељко Живак из Коњица свједочио је да је злогласни логор Челебићи био мјесто гдје је муслиманска војска на најсвирепији начин убијала Србе, који су скончавали у највећим мукама.

„Највећи могући злочини дешавали су се у Челебићима. Слободана Бабића, који је био из села Бјеловчина код Коњица, у логору су мучили на најстрашнији начин. У логору су га толико пребили да је умирао 17 дана. Био је без свијести или, ако је био имало будан, то су били сати и дани јаука. Свако ребро у његовом тијелу било је пребијено, гурали су му цијев од пушке у уста, подерали грло и одсјекли му језик.

Бабић је био човјек са села, имао је радничке руке које су од тешких послова биле деформисане, па није могао да савије мали прст и прстењак. Када су га тукли, рукама је покушавао да им нешто објасни и подигао руку, што су муслимани сматрали као провокацију, јер су му три прста била исправљена, а два савијена због тешког рада. Онда су га пребили. Када су га убацили међу нас остале логораше, покушали смо да му дамо воде и мало хљеба, ако је ко имао, да му дамо да нешто поједе, али није издржао, умро је“, присјетио се Живак.

Живак се присјетио и мучења Србина Бате Куљанина, којем је од батина глава била дупло већа, а лице потпуно модро и црно од удараца.

Међу убијеним Србима у Челебићима био је и Шћепан Готовац, којег су муслимани убили и бацили међу живе логораше. На челу овог убијеног Србина била је закуцана ексером српска застава, посвједочио је Живак.

„Изводили су једног по једног од нас логораша и тукли, само смо чули јауке и чекали ко је сљедећи. Увијек сам у себи вјеровао да ће доћи слобода и да ће све престати. Држала ме је вјера у Бога и молитва. Мој отац је био са мном у логору и доживио први срчани удар у Челебићима са 52 године. Сам Бог зна како је издржао и бринуо да ли ћу ја да преживим. Када су ме довели у логор имао сам 90 килограма, а када сам изашао 50“, рекао је Живак.

У децембру 1992. године, један број заточеника је размијењен, други ослобођен, а преостали су пребачени у затвор „Мусала“, предратну спортску салу у Коњицу.

Логор „Челебићи”, цртеж осуђеног злочинца Есада Ланџа.

ФОТО: фејсбук

Извор: фејсбук страница Војска Републике Српске