Преседан 1999, Русија, Украјина, САД и Венецула, агресија је замијенила међународно право!

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Када је 1999. године НАТО, под директним покровитељством Сједињених Америчких Држава и администрације Била Клинтона, извршио агресију на Савезну Републику Југославију, није бомбардована само једна држава, бомбардован је читав поредак међународног права.

Тај чин није био ни изузетак, ни „хуманитарна акција“, како је тада представљан, већ свјесно и планирано рушење правних норми које су важиле деценијама након Другог свјетског рата.

Без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација, без икаквог правног основа, НАТО је показао да сила има предност над правом.

Клинтонова Америка је том агресијом успоставила нови принцип који гласи, ко има војну и медијску моћ, тај има и право на истину онако како му одговара. Последице тог преседана нису биле тренутне, али су биле неминовне.

Југославија је била пробни полигон, а свијет је након 1999. ушао у еру отвореног гажења суверенитета држава које нису спремне да се повинују западним интересима.

Данашњи рат у Украјини не може се посматрати изоловано од те чињенице. Годинама је Запад игнорисао легитимне безбједносне забринутости Русије, истовремено гурајући НАТО инфраструктуру све ближе њеним границама. Украјина је коришћена као геополитичка полуга, а не као суверена држава чији би народ требало заштитити од рата. Мински споразуми, који су могли бити темељ мирног решења, систематски су кршени, уз прећутну или отворену подршку западних центара моћи.

У таквим околностима, Русија се нашла пред једноставним избором, или ће пасивно посматрати војно окружење и угрожавање сопствене безбједности, или ће и сама прекршити међународно право као што је то урадио НАТО 1999, па је то и урадила јер је исто сматрала нужним ради заштите својих граница и стратешких интереса.

Запад данас осуђује тај потез, али истовремено упорно одбија да призна сопствену улогу у изазивању конфликта. Лицемјерје је очигледно, оно што је НАТО-у било дозвољено у Југославији, Русији су покушали да забране у Украјини.

Најновија агресија Сједињених Америчких Држава на Венецуелу додатно је показала ту политику двоструких стандарда. И поново, као и 1999. године, нема мандата УН, нема правне основе, али има добро познате реторике о „демократији“, „људским правима“ и „заштити интереса“.

Венецуела, богата ресурсима ( читајте нафтом) и сиромашна савезницима постаје још једна жртва империјалне логике у којој су државе само играчке у рукама великих сила.

Међународно право, које Запад данас призива када му одговара, изгубило је кредибилитет оног тренутка када је НАТО бомбама засипао Београд, Нови Сад и друге градове Југославије. Од тог тренутка, свака прича о поретку заснованом на међународном праву звучи као празна фраза. Правила постоје само за оне који немају моћ да им се одупру и који се морају поштовати на међународно право, јер мале државе имају само тај механизам заштите.

Сви ови сукоби од Балкана, преко Источне Европе, до Латинске Америке, Блиског истока повезани су једном истом линијом, линијом силе која је замијенила право. Док год најмоћније државе свијета не буду одговарале за своје поступке, нови ратови ће бити само питање времена. Југославија је била упозорење. Свјетска јавност га је игнорисала. Данас плаћамо цијену тог ћутања.

ФОТО: фејсбук