Све је мање Христа у хришћанству
Пише: Томо МИЉАНИЋ
Од када су људи почели да се чешљају постоји оно ако ти мене то, ја ћу теби. Око за око зуб за зуб и у негативном смислу, а и у позитивном смислу.
Нас Господ Христос је учио да праштамо. Тим учењем мало је нарушио то старо људско правило, понадао се да ће се људи више завољети ако праштају једни другима, ако се не свете.
Очигледно да је Христово учење све мање заступљено у самом хришћанству. Код многих хришћана хришћанство се своди на литургију или мису ријетко ко умије и жели да опрости – рађе оде у цркву да тако покаже да је хришћанин, а без опроста нема ни љубави. Нема ни хришћанства.
Срби су једини као народ сачували хрисћанство, ма како то јеретички звучало, јер су на неки начин опростили страшна звјерства и злочине почињене над Србима. И није случајно, да су Срби благословени св. Савом, патријархом Павлом… људима без зрна мржње у себи – искреним Христовим ђацима – свецима.
Правило из Старог завјета „око за око“ изричито налаже да је освета једнака повреди, или у супротном смјеру да је поклон једнак примљеном поклону. А мој друг Перо (он је баш модеран тип) би рекао: „каква је то освета ако не придодаш мало, а како ћу се ја показати да сам успјешнији од њега ако му не поклоним више но он мени“.
Правило „око за око“ званично је признато у дипломатији и зове се реципроцитет или ти то је однос давања и примања истом мјером. Дакле ријеч је о равноправности двије стране.
Мој друг Перо каже: „равноправност је покојна, ево како – да смо ми равноправни са њима и они би морали да усклађују спољну политику са нама. Овако кажу да смо ми са њима ускладили 90% њихове спољне политике. А колико су они са нама ускладили наше спољне политике?“
Перо друже… шта да ти речем, но да смо равноправни колико су они ускладили са нама нашу спољну политику.
ФОТО: фејсбук
