Сви смо ми СДС!

Пише: Славко БАСАРА

Српска демократска странка (СДС) је створила Републику Српску! У тешком, бременитом и компликованом времену када српски народ никога није имао уз себе послије распада Титове творевине у којој је смрдило на све стране.

Уствари имао је, народ, самог себе!

Сви њени чланови, СДС-а, из периода 1992 – 1995. су: мртви, пензионисани, осуђени, помиловани, „указом“ високог представника смијењени, а неки су и трговали. Тако је то код нас Срба.

СДС је и у временима власти и пошасти и периоду транзиције и маргинализације увијек била једно – озбиљна политичка партија, свјесна улоге коју је одиграла и сада ове, коју игра! Без обзира на свакојака размишљања и тумачења, она има институционалну категорију и карактер побједника чак и када је губила.

Зато је СДС једина из опозиције прихватио игру лажног високог представника Кристијана Шмита и кандидовао професора, доктора електротехничких наука, за предсједника Републике Српске на предстојећим изборима 23. новембра. Свјестан цијене која је плаћена, и која се још наплаћује, СДС је изашао из комфора водеће опозиционе странке и популизма, те схватавши новонасталу позицију Републике Српске и даље жели да учествује у њеном животу, трајању и постојању!

Остали комадићи опозиције нису важни, ни како се зову ни ко их води, а зна се добро ко их предводи! Углавном су та парампарчад опозиције уз СДС расла, гребала се, тражила своје мјесто у политичком животу и неријетко ударала на Ствараоца Републике Српске. Али никад неће схватити суштину јер Републике Српске нема без СДС-а – био он позиција или опозиција.

Замислите да у убијеној Херцег-Босни угасе Хрватску демократску заједницу (ХДЗ) или у „филџан територији“ Странку демократске акције (СДА). Све три националне странке у свом називу носе „демократију“, гле чуда! А Босна и Херцеговина сама од себе напаћена, и без демократских токова…

Елем, ПДП, једина партија која је добровољно изашла из власти да буде опозиција, његова Јелена и букач Вукан никада неће бити једно. Због сујете! Свако за себе граби дио славе и „колача“. СДС је то препознао и не жели да буде дио тог опозиционог амбијента. СДС има јасну рачуницу: играмо утакмицу, ако изгубимо честитаћемо, ако побиједимо чуваћемо Републику Српску! Све испод отаџбине не вриједи!

Вријеме је такво да морамо да се саберемо и окупимо око онога што је светиња, а то је Република Српска која је настала на жртви око 25.000 погинулих бораца и 300.000 прогнаних што завичаје жртвоваше. Сад је тренутак да окупатору из Њемачке поново презентујемо непобједиво јединство.

Савез независних социјал демократа (СНСД) је, такође, у једном недефинисано-пакленом времену преузео бригу о Републици Српској и чувао је у границама својих могућности, против „послодаваца“ који су имали своје идеје и визије. Испрсио се Милорад Додик, прогоњени предсједник Републике Српске пред амаричким битангама и европских хохштаплерима. Мало ко је то очекивао од њега јер је припадао реформским снагама Анте Марковића. Међутим, мало ко се сјећа да је Миле стасао под крилом СДС-а, доктора Биљане Плавшић!

Срби су се увијек дијелили на патриоте и издајнике, али таквих од 1992. до 1995. није било. Сви смо били једно, плаћали цијену, али се нисмо дали. Знали смо какву светињу бранимо. Дејтон је донио свега и свачега на ове просторе, али је његов успјех у мисији успостављања мира, колико толико правичан је и има основне постулате с којима је разумио све три стране у некадашњој СР БиХ, дао им по заслугама.

Република Српска треба да буде испред сваког имена и презимена у овом тренутку!

Радован Караџић, први предсједник Републике Српске који робија у Енглеској, уз себе је имао Американца Џимија Картера који је дошао на Пале у служби мира. Није имао Заједницу независних држава (ЗНД) којом је предсједавао Борис Јељцин. Није имао ни СР Југославију на челу са Слободаном Милошевићем, али јесте хероја генерала Ратка Младића који је побиједио НАТО пакт. Зато и јесте у затвору под лажном оптужницом.

Милорад Додик, садашњи прогоњени предсједник Републике Српске је имао Јеврејку Мадлен Олбрајт. Република Српска сада има Доналда Трампа и зид који не плаче, али јасну историјску одредницу о којој је, у Бањалуци, често код „Венеција“ моста причао Ари Ливне. Додик нема војску, али има срце и дух. А то је код бјелосвјетске багре гријех, по њиховом тумачењу. Има и Србију иза себе, а то је, у старту, побједа!

Свака идеја је виша од персоне која је презентује. Караџић је имао своје идеје стварања, а Додик визију очувања. Први и надамо се не и посљедњи предсједник наше отаџбине Републике Српске ће и даље писати историју ових простора.

Зато, пред наметнуте изборе 23. новембра рачуница је јасна. Шмит је дрмнуо стабло и трули плодови су отпали, поторили земљу. Остали су СНСД и СДС и два независна кандидата!

Сви под један кишобран, иду опака времена. Уз Бога и Владимира Владимировича Путина. То је једина истина. СНСД и СДС су на истом задатку и морају да буду (за)једно.

Република Српска никада неће успјети све до оног тренутка када СНСД и СДС не свежу заставе у заједничком интересу нашег народа са лијеве обале ријеке Дрине.

Нераскидива је веза између мајке и сина. СДС је увијек на бранику отаџбине, за разлику од остале недоношчади из актуелне опозиције која нити зна гдје је пошла, а тек гдје треба да дође.

Уздај се у се и у своје кљусе!

Под паролом: „Сви смо ми СДС!“

П.С. (О)позиција је килава творевина демократије!

ФОТО: фејсбук