Систематска погубљења Срба – случајеви из Бујавице

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

У тмини ратних злочина над Србима током ратних сукоба и етничког чишћења Срба у бившој СР Хрватској, Завод за судску медицину и криминалистику Свеучилишта у Загребу идентификовао је 1991. године шест лешева од дванаест довезених из села Бујавице код Пакраца. Према подацима Веритаса, међу њима су сви Срби, Милош Ивошевић (1952), родом из Карловца а становник Загреба, Марко Грујић (1950) из Брда Утињског који је живио у Кутини, и Раде Пајић (1955) из Славског Поља, становник Запрешића – сви тројица отети 31. октобра са градилишта куће Ивошевића у Пакрачкој Пољани и тамо мучки ликвидирани од стране хрватских паравојника.

Идентификовани су и Вељко Стојаковић (1945), из Милетића у Србији, који је посјетио рођаке у Бујавици и нестао средином новембра, као и Васо Милетић (1932) са сином Милорадом (1958), родом из Баира а становници Кутине, нестали почетком истог мјесеца. Жртве су били искључиво Срби цивили, страдали у хрватском концентрационом логору Пакрачка Пољана, где је терористичка хрватска јединица „Јесење кише“ под командом Томислава Мерчепа од октобра 1991. до марта 1992. држала, мучила и убијала око 300 недужних Срба из Загреба, Пакраца и околине.

Овај логор, формиран без икаквог правног основа, био је мјесто систематских погубљења, тортура и силовања, са тијелима баченим у масовне гробнице попут Бујавице. Мирослав Бајрамовћ, замјеник команданта, 1997. је признао 280 убијених, од чега 72 лично. УН експерти 1993. потврдили су да је на 19 ексхумираних пронађених тијела, биле свезане руке, ране на глави и знакови класичног погубљења.

Ријетки судски процеси у НХД трајали су деценијама: Мерчеп је био осуђен 2016. на 5,5 година због пропуштања да спрјечи злочине подређених, Игор Микела на пет година за убиство тројице из Бујавице, Синиша Римак на осам, Муниб Суљић на дванаест. Ипак, многи починиоци слободно шетају, а 25 тијела из Кукуњеваца и околине остаје непознато уз четворо несталих.

У интервјуу датом хрватском недељнику „Ферал Трибјун“ 1. септембра 1997, Миро Бајрамовић, замјеник команданта те хрватске терористичке јединице, је јавно признао да је лично учествовао у убиству десетина Срба, наводећи број од 72 које је усмртио својим рукама и око 80–86 жртава за чију смрт се осјећа директно одговорним, уз описивање тортуре, стријељања и спаљивања кућа у Бујавици, Кукуњевцу, Госпићу и другим селима широм Крајине, гдје су чинили злодјела. „Својом сам руком убио седамдесет двоје људи, међу њима је било и девет жена“. Бајрамовић је на крају правоснажно осуђен на четири године затвора, и то углавном за отмице, међутим према сопственом исказу, био је у притвору у Реметинцу од 2. јануара до 30. априла 1992, дакле око четири мјесеца истражног затвора. Толико о праву и правди за Србе!

Злочин хрватског геноцида над мученим српским народом у Бујавици и на многим другим мјестима гдје смо живјели, трајни је подсјетник на непокајане ратне ужасе и потребу за тражењем коначне правде за све наше жртве.

Памтимо!

Фотографија: Хрватски терориста Миро Бајрамовић

ФОТО: фејсбук