Српско име није само украс

Много тога треба сам читалац да надогради и да, иако ледени бријег не види у целости, зна да тај брег постоји и да на њему све стоји, беседио је митрополит Методије на промоцији књиге Мира Вуксановића, „Његошеви Црногорци”

Пише: Јована МИЛОВАНОВИЋ/Политика

У уторак увече, 11. новембра, у просторијама „Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори” у Никшићу, под светлима програма „Дани Матице српске”, представљена је најновија књига академика Мира Вуксановића, „Његошеви Црногорци”.

Са почетком у 19 часова, вече је окупило бројне поштоваоце књижевности и дела великог Његоша, а о самој књизи су, осим аутора, говорили митрополит будимљанско-никшићки Методије (Остојић), др Раденко Шћекић, мрс Александар Ћуковић и проф. др Драго Перовић. Водитељка вечери била је Бојана Пејовић.

–Имао сам част да се, годинама прије, упознам са дјелом српског академика и књижевника Мира Вуксановића и не могу да кажем да сам лако био кадар да га обујмим и примим, али сам га начињао с различитих страна, као врућу погачу и све дувајући у прсте, али нисам одустао и нисам се предао. Живо дјело даје се и узима коме, кад и колико оно хоће. Зато користим ову прилику да понајприје истакнем значај и допринос академика Вуксановића на пољу српске књижевности и културе и моје дубоко поштовање и захвалност за његов предани рад и дар његов нама, по промислу и љубави Божјој дат и руковођен – рекао је, између осталог, митрополит Методије овом приликом.

Они којима је српски образ био важнији од живота и угођаја земаљског

Додао је да се у књизи коју потписује „писац Семољ горе, Семољ земље и Семољ људи такође изабирају и сабирају људи с неке горе и неке земље, Црне Горе и Херцеговине, и гдје нам књижевни ауторитет српског академика открива нове и другачије изгледе, путеве и градње читаоца од оних у његовим претходним дјелима”. Тај низ, каже, донео је вредан увид у звездано мноштво српских витезова, којима српско име није само украс – већ темељ човека, породице и народа. Додао је да  су у њихово време ствари биле једноставније и јасније.

–Не зато што је вријеме било боље. Напротив, они су били бољи, а вријеме је увијек одраз људи тог времена. И та граница до Другог свјетског рата и посљедице комунизма, и посткомунизам, и глобалистичко ропство данас, јесу истакнуте, али нису околности услов да будемо људи и будемо Срби. Нису околности оне које рађају витезове, већ су они витезови јер стварају околности. Они којима је српски образ био важнији од живота и угођаја земаљског припали су у Српски биографски рјечник. Тако се сабирало и сабира то јато, никако другачије и никаквом политиком, границима старим и новим, скраћеним видицима и падом у нови идентитет, јер су духовне сабље зарђале, иконе потамњеле, а крв се прориједила. Ми смо витезове духа замијенили другима који по свему нису и не могу бити као они и желимо да новоуспостављеној маленкости снисходимо и да слабост идолску за величину прогласимо, да кога не увриједимо, да се не распемо и какви-такви останемо у броју, док се сви скупа у гријеху ваљамо и у понор себе и Српство обаљујемо – истакао је митрополит будимљанско-никшићки Методије

Народ је Суд Божји

Владика је подсетио на речи Светог Марка Отшелника, да „онај ко не изабере да пострада за Истину Божју биће кажњен много болније страдањем које није изабрао”. Рекао је и да народ није групица политичара, партија, нису ни институције, а поготово друштвене мреже.

–Народ је Суд Божји. Народ све види, зна и осјећа. Народ је сила која дише у дубини своје велике шуме и надима се и расте снагом и вјером и истином. И постоји. И гледа и чека човјека. Народ се храни истином и зато је народ. Онај који се лажима храни и тетоши – тај није народ, нити жели да буде, иако се данас самоназива елитом. Јер иза онога који није народ не остаје ништа – беседио је митрополит Методије.

Рекао је да је овај низ бисера у Српском биографском рјечнику једина елита коју је Бог прославио, коју је народ опевао и у души својој сачувао и да их је пробрала и градила спремност на жртву у одбрани српског имена и рода, а они су држали и бранили српско име и српски род.

–Мислите ли да су они знали нешто што ми данас не знамо? Нешто што се заборавило и погазило? Они су знали да постоји само један прави Пут за људе какви су они били. Истина побјеђује, јер је Бог с њима и они су то знање пригрлили, на њему се укоријенили, подигли и ступили на Пут живих и вјечних, као и многи други којима имена, гроба, ни мрамора нема.

Вуксановић познаје све о чему пише, чак и оно што изоставља

За Мира Вуксановића каже да је осетљив и истанчан писац, изразито хуманистичке визије света, човекољубац и учитељ народни, који у потпуности познаје све о чему пише, укључујући и оно што намерно изоставља на кантару лексикографском, али даје упутства и изворе. Издваја да је читалац тај који треба да „попуни празнине” о ономе о коме чита и о самоме себи и додаје да су га ове кратке приче о српским јунацима подсетиле на кратке Хемингвејеве приче и тзв. Теорију леденог брега.

–И постах сасвим сигуран да су бјелине између текста и списка литературе, у ствари, простор за пјесму. То намјерно бјелило, скоро сликарско, и тај празан простор толико је нападан, и јасан, и бучи, и виче на нас, прекоријева нас и кињи, пропитује, сад и одмах, шта знамо о себи, и гдје смо, ко смо? Да, крунско је питање ко смо? Књига каже Његошеви Црногорци. То је исто недовршена мисао, баш као и свака прича у њој која чека сваког од нас да се покаже и открије, или пак надогради и допуни, да свака прича порасте до пјесме и сваки читалац до Србина.

Владика је истакао да је у том тренутку схватио да се управо тако и чита ова књига.

–Много тога треба сам читалац да надогради и да, иако ледени бријег не види у цјелости, зна да тај бријег постоји и да на њему све стоји. И ако то заборави и сметне, прво ће се своје заблуде сјетити кад падне. Јер само сјећање носимо са собом на онај свијет, вели свето Јеванђеље. Коначно, сама Теорија леденог бријега налази и своју аналогију са Фројдом у контексту психоанализе, гдје се ум може упоредити са леденим бријегом и гдје је само мали дио видљив изнад воде и који представља свијест, док је већина потопљена, симболизујући несвјесно. Или просто, видљив је цвијет, а невидљив коријен.

Без корена сваки цвет је ишчупан и вене

Митрополит Методије истиче да без корена сваки цвет је ишчупан и вене, ма колико леп био, па и овај букет пробраних српских цветова на српском корену се напаја и подиже и сија до данашњега дана.

–Онда да заблагодаримо на прегнућу и љубави, пожелимо снаге и истрајности, поклонимо се мудрости и градимо се у складу са побједничким низом српских јунака и витезова који су својим врхом леденог бријега Његошеви Црногорци и Херцеговци, али су својим бићем и коријеном дубоко утврђени и укоријењени у темеље бријега Српског и Христовог, без кога их не би ни било ни њих, ни горе, ни земље. И тако изнова открисмо и потврдисмо ко смо. И да поновим ријечи Светог Марка Отшелника: „Онај ко не изабере да пострада за Истину Божју биће кажњен много болније страдањем које није изабрао” – беседио је митрополит Методије.

ФОТО: СПЦ