Султан шаље дронове у босански вилајет

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика

Ердоган, звани Султан, послао је пет хиљада дронова у бошњачке кантоне?! Не, није, ал’ само што није. Ако је Турска послала хиљаду муслиманској браћи на Косову, који се више осећају Шиптарима него муслиманима, како не би тек овима у Босни, који су све до 1993. били муслимани и по вери и по нацији?

Зашто је Ердоган дао предност Косову у односу на муслимански фртаљ Босне? Баш зато што је то ново подручје ширења неоосманизма на Балкану, а на Бошњаке већ има тапију по Алијином аманету. Добио је он „тапију” да се умеша у Босни и од Запада када је Турска накнадно, након Дејтона и Париза, укључена у ПИК, испред Конференције исламских земаља.

Пошто је евро-америчка дипломатија напустила дејтонску формулу, а у њеној ревизији извела више наметнутих институционалних реформи него стварних промена у односима три народа у БиХ, и уз то се вајкала да је „фрустрирана неуспехом своје политике”, у игру је ускочила неоосманска Турска.

Као бајаги неутрална регионална велесила мирила је свадљиве балканске државе и народе с обода османске империје у троуглу Београд–Сарајево–Загреб. Султан Тајип гостио је њихове лидере на Босфору и посредовао у економском повезивању, док је Давутоглу сладио по бившим вилајетима: „Турски вакат био је успешна прича коју ваља поновити.”

А онда је то друштванце напустила „еуропска” Хрватска, а Тајип је наставио да шармира Вучића и Додика својим секуларним прагматизмом: инвестицијама, заједничким пројектима, кредитима. Постало му је, наиме, јасно да код муслимана на Балкану, у Македонији, Србији, Црној Гори, а поготово у БиХ, није тешко пробудити носталгију за „пустим турским”, али да ваља одобровољити православну већину оптерећену вековним „ропством под Турцима”.

А, као успут, понудио је финансијску подршку обнови џамија, хамама, турбета по српским земљама, како би се унутар неоосманске стратегије меке моћи освежило вековно историјско присуство Турака на овим просторима, а на основу тога, ко зна… Пројекат је обухватало и рестаурацију Ћеле-куле у Нишу сазидане од српских лобања утиснутих у бетон, као опомена непослушним поданицима Велике порте. Подела посла на Ћеле-кули: извођачи радова – Турци, грађевински материјал – Срби.

Ердоганова испорука хиљаду дронова Куртију изазвала је бурну реакцију Београда и Бањалуке, иако је Турска одавно признала независност Косова и геноцид у Сребреници, а Султанова неоосманистичка спољна политика по наслову Давутоглуове књиге „Стратешка дубина” нескривено кидише на српске земље и отворено намигује Новом Пазару и Сарајеву. Можда Тајип, у међувремену, потајно испоручи који дрон и у Рашку, у оне три општине где су Санџаклије већина. Бадава што живе у Србији и што им актуелна власт подиже болнице и школе, када Султан сврати у Нови Пазар падају у екстазу од среће и њему аплаудирају, а свом председнику звижде.

Током грађанског рата у БиХ 1992–1995. масовно су прелазили Дрину и борили се на страни АБиХ против ВРС, а данас приликом спортских мечева Турска–Србија навијају за инострану репрезентацију, а не за своју.

Многи тврде да се Ердоган само из тактичких разлога окреће исламу како би религиозну провинцију изборно мобилисао против либералне урбане елите, која га побеђује у Истанбулу и Анкари. Ердоган је, међутим, на почетку политичке каријере био један од првака Ербаканове исламистичке партије, коју је с власти свргнула, односно забранила, турска армија – чувар Кемал-пашине секуларне републике. Ердоган се, дакле, после Ербакановог неуспеха, само привремено тактички одрекао исламизма, а не обрнуто. Зато је често цитирао Изетбеговићеву мудрост да је „Турска као исламска била империја, а као секуларна осредња европска држава” и Алију називао својим учитељем. У духу оријенталне слаткоречивости и кетмана, он своје саговорнике засипа комплиментима и ословљава као велике пријатеље, а шта то за њега значи сведочи однос према Асаду од Сирије, породичном пријатељу коме је забио нож у леђа. Иако се иначе често позива на Ататурково секуларно наслеђе, претворио је Аја Софију у џамију.

Политику доследне недоследности он иначе води не само на Блиском истоку, где с једне стране у конкуренцији са Саудијом, Ираном и Египтом претендује да Турску наметне као нови калифат исламског света, а истовремено шурује с Израелом и САД, те ратује с Курдима у земљи и у суседном иностранству. У држави територијално великој, многољудној, економски експанзивној, војно моћној, геополитички значајној, Ердоган је већ дуго на власти, јер је лично заслужан за успон Турске до регионалне велесиле. Имао је часове звездане популарности, али и падова, када се одржавао на власти применом сурове репресије. Какав према свом народу, такав и према другима. Зато га треба прихватити као реалност, уз дубоко подозрење.

Олакшавајућа околност за Ердогана је у томе што се данас и часнији од њега не понашају битно другачије. Ратови у Украјини и Гази генерисали су толико контроверзи, безакоња, лажи, превара, завера, ликвидација и лицемерја у унутрашњој и међународној политици, довољно за ново, допуњено издање Макијавелијевог „Владара”, а непрозирно за просечну памет, која у демократијама треба да доноси одлуке. Све је започело с падом Берлинског зида под знамењем једног света и краја историје, а претворило се у хаос сукоба цивилизација.

Први побуњеници против глобалног неолибералног неоколонијализма једине суперсиле и његове прве жртве били су Милошевић, Садам, Гадафи, али били су и драгоцено упозорење за Путина и Сија, који су постали заштитници друге генерације европских суверенистичких бунтовника Орбана, Додика, Вучића, Фица, Бабиша. Једни навалили у ЕУ, други је изнутра руше, трећи би да је мењају, а тако је и са чланицама НАТО-а. Орбан је ту парадоксалну нову нормалност духовито формулисао: „Проблем Србије је што није у ЕУ, а Мађарске што јесте.”

Блажена времена хладног рата кад је политичка слика света била једноставна и јасна.

Блоковска подела света на источни и западни, капиталистички и социјалистички. Разграничење интересних сфера дефинисано на Јалти узајамно се поштовало. НАТО наспрам Варшавског уговора, ЗЕТ наспрам СЕВ-а. Тачно се знало ко је на којој страни хладног фронта по доктрини ограниченог суверенитета. Изненађења, попут преврата и смене происточних и прозападних режима, била су могућа само у земљама Трећег света.

Колективни Запад и колективни Исток живели су у некој врсти антагонистичке коегзистенције, мирно и стабилно.

Е, тај мир и стабилност постали су недостижни идеал савременог света пред опасношћу Трећег светског рата и сви призивају нову Јалту. Али, у том мултиполарном свету неће свака шуша од земље и народа бити засебан пол, него опет већином сателити у гравитацији регионалних суперсила. На скупу ШОС-а, односно БРИКС-а у Кини, домаћин Си је нападно издвојио Путина и Модија који су крочили поред њега, а остали џумле.

Наравно, они граде пожељну заједницу равноправне сарадње без политичког условљавања, али и протокол нешто говори.

Ердоган кокетира с БРИКС-ом, али би хтео да Турска буде један од полова, пијемонт балканских муслимана, док је неоосманизмом у заграничном окружењу, уместо нула сукоба стекао опште неповерење и сви га доживљавају као потенцијалног агресора. Зашто треба очекивати његове дронове у Босни? Зато што увек ускаче у простор испражњен од присуства јачих или баланса међу њима. И као што је дронове послао Куртију баш када га САД и ЕУ кажњавају због трчања пред руду, а Лавров их враћа на Резолуцију 1244, тако их сада можемо очекивати и у кантонима, јер Трамп неће да се враћа недовршеним пословима у БиХ, ЕУ је окренута Украјини. Арапски свет је поражен у Гази. Изетбеговић се Калабухову, коме до јуче није хтео ни да се одазове, обраћа са жељом за дијалог, а Бошњаци купују џебану од мрске Србије. Постали су невиност без заштите и идеалан терен за Султана. Сарајевски портали реемитују његову изјаву из 2014: „Ко дирне Бошњаке имаће посла с 100 милиона Турака.”

Неоспорно изузетно способан државник, који се не само добро сналази у глобалном нереду него га својом акробацијама и сам производи. Његов проблем је што има нереално висок циљ да се угура у уски круг суперсила и притом вара пријатеље колико и непријатеље, па га и туркофине потурице у БиХ славе више емоционално него рационално. Срби пак знају ону Његошеву „Нико тако крупно кô Турчин не лаже”. А дронови се могу купити и на Пинку.

Професор емеритус

ФОТО: Политика