Турци му убили оца, он их протјерао с Балкана

Пише: српскопитање

Дечак коме су Турци убили оца и протерали га из села крај Сјенице, потписао је мировни уговор 1913, чиме је Турска изгубила поседе на Балкану.

Кад је Миленко Веснић 1913. у Лондону у име Србије потписао мировни уговор због којег је Турска изгубила све поседе на Балкану, извршена је небеска правда.

Рођеном 1863. у једном селу код Сјенице, Турци су му, кад је имао четири године, убили оца, а њега с мајком и осталом децом протерали у Србију.

Будући правник, дипломата и државник, у Београду се издржавао и школовао служећи по кућама. Захваљујући интелигенцији и марљивости, био је одличан ђак, па је брзо почео да зарађује дајући часове лошим ђацима. Веснић је преко ових својих „ђака“ ушао и у боље куће, односно у утицајне кругове у друштву. Бежећи од сиромаштва, још у младим годинама почео је да се лепо одева и имао је готово болесну сујету, која ће га пратити до краја живота.

Одбио је да своју политичку будућност веже за напредњаке или либерале, две утицајне снаге, већ се приклонио радикалима, који су били у опозицији. Испоставило се да је некадашње сироче с Пештера изабрало добар пут. Кад се из Минхена вратио као доктор права, радикали, који су у међувремену дошли на власт, послали су га у дипломатију у Цариград. Међутим, кад је, уместо да буде именован за посланика, распоређен на нижу дужност отправника послова, поднео је оставку.

Затим предаје право на Великој школи, пише стручне расправе и уџбенике, и одбија министарске положаје кад није задовољан саставом владе. Заједно с Николом Пашићем и још неким радикалима, краљ Милан га је послао у затвор због „антидржавне делатности“.

После Мајског преврата и смене династија, Карађорђевићи га шаљу у Париз, где с прекидима, током којих је био министар и председник владе, службује од 1904. до смрти 1921, дајући огроман допринос политичкој борби Србије у Првом светском рату.

Као министар правде, хуманизовао је прилике у српским затворима, као министар иностраних послова заступао је Србију на мировним преговорима после балканских ратова и Првог светског рата.

Веснић се у Паризу оженио америчком милионерком и с њом дошао у Београд 1920. године, прихвативши да води владу. Београђани нису могли да се навикну да га виђају на улици док шета пекинезере своје жене, ни да му опросте што у кући држи ливрејисану послугу и стално пуши кубанске цигаре.

На гласању за чланство у САНУ није изабран, иако је то заслуживао. Вратио се у Париз и умро у свом клубу током партије покера. Сахрањен је у Београду.

Извор: Занимљива историја и географија/фб

ФОТО: фејсбук