Радован Бећировић Требјешки, човјек који је повезао завјете
Пише: Спасоје ТОМИЋ
„Мирбожа се и разговор води, ми гинемо – Христос да се роди.“
У овим стиховима Радована Бећировића Требјешког сабрана је читава једна историја српског народа у Црној Гори. Није то само поезија, то је завјет. То је исповијест једне генерације која је знала да се историја ствара распећем, на крсту.
Док се у Европи говорило о примирју, дипломатији на Мојковцу се није водио разговор, него једна посебна литургија.
Бећировић то зна и не крије, они нису гинули ни за територију, ни за династију, ни за политички договор. Они су гинули да се Христос роди а то у српском историјском коду значи, да се народ не поколебаи вјера не угаси.
Вјера тадашњих Срба из Црне Горе није била декларативна. Она није живјела у говорима, него у рововима. Није се показивала у свечаним приликама, већ у тренутку кад човјек зна да иза њега одступа српска војска, а испред њега стоји надмоћни непријатељ.
Мојковац је био олтар на коме је принесена жртва за Србију у повлачењу, за српство у опстанку и за образ који не пристаје на преговоре, образ Јанка Вукотића и његове војске.
Радован Бећировић, као аутентични глас тог времена, није романтизовао смрт. Он ју је именовао. „Ми гинемо“ – каже он, без патетике али одмах затим додаје разлог који превазилази овоземаљско и било какву војну логику, „Христос да се роди“. То је она иста логика којом су косовски јунаци бирали небеско царство, иста она вертикала која повезује Лазарев завјет, Мојковац и све касније српске историјске битке.
Зато је Бећировић више од пјесника, он је свједок. Свједок да су Срби у Црној Гори знали ко су, коме припадају и зашто страдају. Његова поезија није настала у салонима, већ на снијегу, међу крвавим опанцима и промрзлим рукама. И управо зато је истинита. Она није тражила дозволу ни од Беча, ни од каснијих ревизиониста историје.
Данас, када се Мојковац покушава свести на епизоду и настоји релативизовати, Бећировићев стих стоји као опомена. Он нас подсјећа да је српство у Црној Гори опстало не зато што је било бројно или моћно, већ зато што је било спремно да страда са смислом. А смисао је увијек био исти, крст, жртва и нада у васкрсење.
Зато је Радован Бећировић Требјешки и данас непријатан за све који би да преправљају прошлост. Његови стихови не трпе релативизацију. Они стоје као камен међаш да се зна гдје је граница између вјере и одрицања, између жртве и издаје, између народа који вјерује и народа који заборавља.
А докле год се памти да се на Мојковцу гинуло „да Христос да се роди“, дотле ће се знати и ко смо били и ко немамо право да престанемо бити.
МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Текст поводом 110 година од славне Мојковачке битке!
ФОТО: фејсбук
