Јасеновац – једно од најтежих стратишта на Балкану у 20. вијеку
Пише: Српскопитање
Јасеновац концентрациони логор је био највећи концентрациони и логорски комплекс у Независној Држави Хрватској (НДХ) током Другог свјетског рата, који је постојао од 1941. до 1945. године. У историји Балкана остао је симбол масовних злочина, али и мјесто различитих политичких интерпретација, па је важно говорити прецизно и о жртвама и о починиоцима.
Жртве Јасеновца биле су углавном: Срби (најбројнији по броју страдалих), Јевреји, Роми, Хрвати антифашисти и политички противници режима. Бошњаци који су се противили властима НДХ или били означени као непријатељи.
Процјене броја жртава варирају од неколико десетина хиљада до преко 100.000, зависно од извора и методологије. Оно што је неспорно јесте да је ријеч о систематском логору смрти, гдје су људи убијани на изузетно бруталне начине, а многи су страдали и од глади, болести и присилног рада.
Посебно трагична димензија јесте што су цијеле породице нестајале, укључујући велики број дјеце, што Јасеновац сврстава међу најтеже примјере страдања цивила у Европи током рата.
Логором је управљао усташки режим НДХ, а директну контролу имале су: Усташка надзорна служба, Логорска управа НДХ, кључни идеолошки и организациони оквир дао је усташки покрет на челу с Антом Павелићем, поглавником НДХ.
Међу познатим управницима и злочинцима логора били су: Вјекослав “Макс” Лубурић (један од главних организатора логорског система), Динко Шакић (каснији командант Јасеновца), различити припадници усташке страже и полиције који су учествовали у егзекуцијама
Идеологија режима била је екстремно националистичка и расно искључива, што је довело до систематског прогона и убијања цијелих група становништва.
Јасеновац није био класичан војни логор, него комбинација: концентрационог логора, логора смрти, мјеста присилног рада и мучења. Његова посебна тежина лежи у томе што су злочини били институционално организовани, а не спонтани.
Говорећи о Јасеновцу, важно је задржати поштовање према жртвама и јасно разликовати одговорност режима НДХ и усташког апарата од цијелих народа. Истовремено, историјска чињеница остаје да је ријеч о једном од најтежих стратишта на Балкану у 20. вијеку, гдје су идеологија и државна структура кориштене за масовно насиље.
Извор: фејсбук страница Илиџа заувијек
ФОТО: фејсбук
