Контрола прошлости, инструмент за обликовање будућности

Пише: Петар Б. БОГУНОВИЋ

Веома мали број људи заиста разуме колико се озбиљна и дуготрајна борба води око контроле најважнијих српских научних, образовних и медијских институција.

Та борба не траје од јуче, нити је спонтана.

Она се деценијама систематски обликује кроз пажљиво успостављану кадровску структуру, засновану на негативној селекцији, непотизму, послушности и институционалном фаворизовању медиокритета.

У таквом систему, критеријум стручности постепено бива потиснут, а на његово место долази идеолошка подобност и способност уклапања у већ припремљен наратив.

Последица тога није само пад квалитета институција, већ много дубља и опаснија појава — постепено обликовање свести читавог народа.

Циљ таквог процеса није искључиво политички или кадровски.

Он је пре свега духовни и идентитетски.

Ради се о постепеном слабљењу националног духа, националне свести, родољубља и патриотизма, односно о разарању саме унутрашње представе народа о томе ко је, где припада и какву историјску и цивилизацијску улогу има.

Када један народ изгуби јасну свест о сопственом историјском континуитету, он временом губи и способност да самостално одређује сопствени правац.

Паралелно са тим, разара се и сама породица као основна ћелија друштва.

То се не спроводи искључиво економским притисцима, већ и кроз правни, медијски и културни оквир који постепено релативизује традиционалне вредности, обесмишљава историјско памћење и систематски потискује колективни идентитет.

Српски митови се представљају као „ретроградни“, историјске личности се блате или карикирају, а највећи национални догађаји се исмевају, банализују или своде на патолошке интерпретације.

Истовремено, јавности се годинама намеће теза да је „модерност“ могућа искључиво кроз одрицање од сопственог националног наслеђа.

По тој логици, просперитет постаје директно сразмеран дистанцирању од сопствене прошлости, традиције, па чак и од самог српског етничког простора ван данашњих административних граница Републике Србије.

Тако се постепено ствара модел пожељног понашања у коме је национална равнодушност представљена као интелектуална супериорност, а аутошовинизам као знак „напредности“ и друштвене прихватљивости.

Управо зато данас имамо генерације које су одрастале у образовном и информативном систему који не подстиче самопоштовање народа, већ његову трајну идентитетску несигурност.

У таквом амбијенту, појединац врло брзо схвата да су пословни, медијски и каријерни успеси често условљени степеном спремности да се прихвати управо тај модел самопорицања.

И зато проблем више није само политички или културни — он постаје цивилизацијски, јер се тиче опстанка колективне свести једног народа.

Нови Сад, четвртак, 7. мај 2026. године

ФОТО: фејсбук