Како је 100 килограма експлозива уништило вјековну цркву и протјерало Србе
Трагична судбина Словиња – прича о селу које се не сме препустити забораву
Пише: Драгана ЈОВАНОВИЋ
Село Словиње, смештено у подножју Жеговца, недалеко од Липљана, носи дубоке трагове српске историје. Први писани помени о Словињу датирају из 1331. и 1348. године, у повељама српског краља и цара Стефана Душана. Овим повељама, село је даровано хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори, а касније и потврђено српском манастиру Хиландару, сведочећи о његовој вековној вези са српском духовном баштином.
Међутим, историја Словиња је обележена и разарањима. Црква Светог Јована (14. и 16. век) срушена је да би се на њеном месту подигла џамија. Камење са цркве Светог Николе (14. век) продавано је за изградњу железничких мостова између 1871. и 1873. године. Манастир Светог Ђорђа из 14. века, који се налазио изнад села, срушио је почетком 19. века Јашар-паша Џинић, користећи његов материјал за зидање мостова на реци Ситници.
Најновија трагедија задесила је цркву Светог Николе у Словињу, саграђену у 16. веку и касније обновљену. Албански екстремисти су је 15. јула 1999. године, у 14 часова, прво запалили, а потом потпуно срушили експлозивом. За њено рушење употребљено је најмање 100 килограма експлозива.
Од цркве је једино остало звоно и крст на куполи.
Лицемерје „просвећеног“ Запада било је очигледно: припадници енглеског КФОР-а, стационирани у старој школи свега педесетак метара даље, остали су потпуно пасивни.
Само неколико недеља након овог варварског чина, последњих 30 Срба протерано је из овог села у околини Приштине.
Да се не заборави!
Р.Ѕ.
Сада нема више Срба, избачени, протерани, неки су страдали, на многе је пуцано, заузете су све куће, спаљене светиње и све што је вредело. Наше место тужно је без нас.
Са вером у Бога, надамо се да ће Правда победити и да ћемо се вратити нашој, прекрасној и предивној Светој земљи, од Бога нам датој!
На фотографијама отац Антоније, на рушевинама цркве Светог Николе 1999. године.
ФОТО: фејсбук
