Од долче вите до депресије
Пише: отац Бојан КРСТАНОВИЋ
Хистерија материјализма иза које стоји атеизам представља људима живот као неку разоноду. Нажалост, људи то тако прихватају. Дај да се проживи у што већем задовољству и хедонизму.
Италијани би рекли “dolce vita” а наши “сладак живот”.
Ту нема границе.
Почевши од хране и пића па онда редом, сви пороци. Дај све више и више. Онда дођу неки крајњи степени алкохолизма, блуда-прељубе, коцке, наркоманије… Наједном, све то прође и човјек упадне у тешко стање депресије и утучености.
Међутим, живот има много узвишеније значење.
Живот није раван пут посут цвијећем него уски узбрдити пут на којем има много опасности и препрека. Живот је пун искушења, жалости и мука. Као таквом му требе приступити.
Да би човјек био истински срећан мора се очистити од недостатака, порока, страсти…
То није лако.
Као што се злато вади из дубине земље и баца у пећ да се сви нечисти састојци спале тако и човјек мора проћи кроз пећ бола и мука да би се очистио од недостатака, порока и страсти.
Нема долче вите, не треба јој се надати. Човјек ће у овом животу сретати многе невоље.
Неке, једноставно долазе од природе, нека нам задају наши ближњи (оне можда највише боле), неке човјек проузрокује сам себи… а неке попушта и сам Господ Бог да би прочистио човјечанство.
Не постоји човјек који се не суочава са тешким невољама, мукама, патњама или страховима.
Проблем је у томе како људи доживљавају овај живот и како се суочавају са невољама.
Постоје периоди живота кад је све лијепо, све иде својим током и, наизглед, нема проблема. Тад се човјек опусти. Не благодари Богу. Подивља. Хоће боље, хоће више. Онда наиђе проблем и човјек није спреман да се суочи са њим. Све пуца а човјек тоне. То потонуће нема границе. Не ухвати ли се за руку Христову потонуће до пакла најдубљег.
Браћо и сестре, морамо се наоружати трпљењем. Схватити суштину живота. Овај живот је борба а не уживање. То, кад нам је у неком периоду лијепо, треба да схватимо као дар Божији. Да му благодаримо не да подивљамо и да тражимо још. Погледајте оне који имају (наизглед) долче виту какви су њихови животи, породице и како завршавају.
Нажалост, материјализам нас је одвратио од чињенице да је наш дом у Царству Небеском. Тамо нема бола, туге, уздисаја… тамо је све цвјетно и свијетло. Нема ријечи којима се то може описати.
Ево да ја покушам на свој начин: Замислите неки тренутак (догађај) када сте били најсрећнији у животу; е, сад замислите радост и срећу милион пута већу од тога… а у Царству Небеском је љепше и од тога.
Ми јесмо злато које ће да сија тек у близини Божијој а до тада смо у пећи која мора да спали све оно што је прљаво у нама.
Зато борба, труд, жртва и изнад свега трпљење. Самељимо све што је ружно у нама.
Долче вите нема, то је лаж, то је замка која нас води у депресију.
Бог постоји, сви знамо то. Служење Њему нас води у праву радост, у вјечну радост.
ФОТО: фејсбук
