Након Енглеза – кад би могло да ништа не напишемо
Пише: Славко БАСАРА
Најбоље је да ништа не напишемо. Међутим, новински ступци се неће сами од себе попунити, читаоци очекују „материјал“. Хоће текстове који им дозирају адреналин и дају некакво, привидно, смирење у времену када све ври.
Можда је најбоље рећи да је кажипрст на уснама, у усправном положају, најбоље рјешење тренутне ситуације – пссссст!
Тишина је увијек, необјашњива, и опасна.
Најлакше је, послије свега, одапињати стрелице пуне отрова, критиковати, кудити, омаловажавати, нападати без аргумената. Треба реално сагледати ситуацију и ствари поставити онако како је то најлогичније. У фудбалу не постоје случајности. Ама баш никакве!
Енглези имају репрезентацију, иако нам се учинило да је ослабљена! Није безвезе два пута, узастопно, постала вицешампион Европе, градећи се, прије тога, трновитим путем започетим једином титулом из 1966. године коју прате многе контроверзе. Пролазили су кроз сузе низа пораза које нису очекивали, али су очврснули. Протестантски сложена германска култура и филозофија с клупе, спојена са англосаксонским упорним менталитетом и схватањем фудбала на терену дала је резултат. За Енглезе је, у сваком тренутку, на семафору 0:0, а та филозофија доноси успјех.
Срби имају митове. Један од њих је плави дрес, недостојан Енглезима. Посљедњи пут када смо ту боју носили изгубили смо од Обале Слоноваче у Минхену, на Мондијалу 2006. године. Без Дидијеа Дрогбе су нас „слонови“ добили 3:2 уз голове звездаша Николе Жигића и партизановца Саше Илића. Највећа фудбалска сцена с које смо сишли као Срби и Црногорци…
Данас у репрезентацији немамо ниједног играча вјечитих београдских ривала. Имамо оне који су доказани интернационалци са великим зарадама и сву ту немотивисаност у борби за дрес отаџбине. Недостаје нам младалачки жар борбе оличен у најискренијем патриотизму.
Јесте, кажу да смо народ небески, али у фудбалу је довољна једна „петарда“ да растјера све те теорије заблуда, нерационалности, необјективности и неаргументованог оптимизма оличеног у самовјери којој ни сами не вјерујемо. Лопта се игра на земљи, трави зеленој, а не међу облацима.
Драган Стојковић је, можда, најбољи српски фудбалер?! Играчки је владао тереном, а као селектор је само споредни лик, крај аут линије (и са те позиције је давао голове, у Јапану). Велико име, ауторитет и човјек кога волимо. Међутим, Србија треба селектора који није „мекан“, већ мангупа.
Пикси је потребан српском фудбалу, али његове „родитељске“ методе су нас довеле са „висина“ на тврду земљу реалности о коју су Орлови кљун разбили. И кљуцнули „петарду“ за зрно спаса, па сада морају на естетско дорађивање пред утакмицу „вијека“ против Албаније у којој ће добро да пазе шта ће, и са чим, да кљуцају. Како би летјели и послије квалификација.
Фудбалски деформисани и ојађени треба да сакупимо раштркано, неоштећено перје и уградимо га на крила рањена. Да се поново покуша полетјети, до Америке.
Није, још увијек, све изгубљено. Против Енглеза добили смо бараж. Има нешто у свему томе и позитивно. Само да и то не изгубимо!
ФОТО: Спортски журнал
