Амонов храм, сакривен под маском хришћанства…

Пише: Г. А. СИДОРОВ/Рок возомнивших себя Богами

Занимљиво изгледа: на Земљи постоје хиљаде синагога, има их свуда – практично у свим земљама без изузетка. Али рабини вијековима дјелују као један добро уигран механизам. Ниједна синагога не ради супротно другој.

Политика свјетског рабината остаје беспријекорна, иако не постоји јединствени координациони центар.

Како је то могуће?

Веома просто: јудејским свијетом управљају исте оне личности које управљају и хришћанским.

Нисмо се преварили.

Ватикан управља свим православним конфесијама, укључујући и  руску.

Потпуно исти, већ описани механизам. Споља изгледа као супротстављање, а тамо гдје нико не види – све је обрнуто: јасно изражена тајна хијерархија, у којој наш православни патријарх или поглавар српске, јерменске и других националних цркава, вјерно и послушно служе Римском пријестолу, тачније оној сили која њиме управља.

Нешто слично дешава се и са рaбинима. Њима, као и некада, управљају они који су довели кољено Левијеваца на власт над цијелим јеврејством. Само што се то сада не чини преко популарног првосвештеника, као што је било до другог јудејског устанка 71–72. године н. е., већ посредством тајног савјета жреца Сета-Амона из Ватикана.

Ево већ око двије хиљаде година ти демони дјелују без посредника-првосвештеника. Он им више није потребан, јер је у I вијеку н. е. жрецима Амона створен свејеврејски синедрион. У суштини – марионетска јеврејска влада, на коју жреци Сета-Амона-Јехове у сваком тренутку могу вјешто да утичу.

Зато је за Јосифа Висарионовича Стаљина улога хришћанства била уношење у друштво злокобне енергије разарања. Одакле је совјетски вођа црпио знања о правој суштини католицизма, па и цијелог хришћанства, остаје само нагађање. Али чињеница остаје чињеница: Стаљин је знао с ким има посла и ко је прави непријатељ цијелог човјечанства.

Вјероватно је Јосифу Висарионовичу било добро познато и ко управља храмом Амона. Зато га нису обрадовали догађаји који су од 1933. године почели да се развијају у Њемачкој, опљачканој од стране Антанте. Није дијелио одушевљење Ворошилова, Буденога и других поштених совјетских управитеља, када су му говорили о почетним репресијама против Јевреја у Њемачкој.

Ствар је у томе што је Стаљину била позната технологија сатанског пројекта, гдје је спољашње увијек оштро супротно унутрашњем.

Зато је у разговорима о догађајима у Њемачкој он увијек питао своје саговорнике: одакле Хитлеру долазе огромна средства за реформе и поновно наоружавање? На то питање, наравно, нико није умио да му одговори, јер никоме није падало на памет да новац хитлеровска Њемачка добија из трезора јеврејских транснационалних банака.

Тада, почетком четрдесетих, у цијелом совјетском руководству о том лицемјерном трику, када идеологија понавља једно, а пракса дјелује потпуно другачије, знала су само два човјека. То су били Лазар Каганович и Јосиф Стаљин, јер су обојица били високо посвећени људи. Каганович је у своје вријеме прошао кроз посебну масонску школу посвећења, а Стаљин је од корица до корица проучио не само чувене „Стансе Ђиана“, већ и друге древне списе.

Као доказ наведеног цитираћемо изјаве неких свјетски познатих личности.

Ево шта је о вези јудаизма и хришћанства рекао Ернест Ренан:

„Управо кроз хришћанство јудаизам је освојио цио свијет. Хришћанство је ремек-дјело јудаизма, његова слава и савршенство“

(„Живот Исуса Христа“, 1863).

А ево и изјаве Лава Николајевича Толстоја о хришћанској религији:

„… не могу то да не кажем, јер да би људи могли да користе оно велико добро које нам даје истинско хришћанско учење, потребно је прије свега да се ослободимо оне безочне, лажне и, што је најважније, дубоко неморалне доктрине, која је сакрила од нас право Христово учење. То учење, које је сакрило Христово учење, јесте учење Павла, изложено у његовим посланицама и које је постало основа црквеног учења. То учење није само да није Христово, већ је учење њему сасвим супротно.“

Као што се каже, коментари су сувишни.

ФОТО: фејсбук