Крвави октобар

Извор: Музеј жртава геноцида

У ове дане 1941. године, напредујући ка Драгинцу у Јадру, селу које је 1902. године понело име по краљици Драги, Немци су дошли 11. октобра у село Рибарице које се налази на јужним падинама планине Иверка. У овом месту је стрељано 14 српских цивила из породица Ђукић, Ђурђевић, Милинковић, Радичевић и Васиљевић.

Напредујући ка Драгинцу, нацисти су упали и у села Филиповиће и Симино Брдо 13. октобра 1941. године. Похватане мештане су терали са собом до Кика, а затим прешли реку Јадар и избили на друм Ваљево-Лозница и путем дошли у Драгинац, дотеравши око 100 људи из овог села. Из Симиног Брда су ухапсили 32 лица и опљачкали и спалили 36 кућа. У Филиповићима је опљачкано око 16 домова. Из Симиног Брда у Драгинцу је убијено 30 особа.

У Филиповићима је извршен исто тако суров злочин као у Симоном Брду. У овом селу нису уништаване целе породице, али је побијено неколико стараца и старица код својих кућа. Осам људи из овог села убијено је код својих кућа, а њих 45 у Драгинцу, 14. октобра.

Два батаљона 698. пука 342. немачке пешадијске дивизије ушла су у Драгинац у суботу, 11. октобра 1941. године. На челу тих јединица налазио се командант пуковник Фон Штраус.

Немци су у Драгинцу запосели све веће зграде (школу, кафане, радње), а официри су се сместили у најбољим кућама.

Међутим, после напада устаника на немачке војнике и акција саботаже, почела је одмазда војника Вермахта над српским цивилима јадарских села.

Пошто је у ноћи између 11. и 12. октобра падала киша, Драгинац је био сав у блату. Немци су се снашли тако што су таблама столова у кревета и вратима поплочали стазе крај кућа и прелазе ка путу.

Дванаестог октобра нацисти су наставили са позивима народу да дође по објаве за слободно кретање.

Дан касније, почиње трагедија Драгинца.

Прва масовна стрељања извршена су као одмазда због порушеног моста на Јадру. Био је понедељак 13. октобар када је мноштво сељака дошло у варошицу да добије слободу кретања. Они су на име устаничких напада на Немце, а према квоти ,,сто за једног“ стрељани. Тог дана њих сто.

После неуспеха немачке ,,Групе Крупањ“ да се пробије према Кривајици и Завлаци, пошто су пренели прву групу мртвих и рањених у Драгинац, делови 698. пука су наставили да се систематично свете становништву Драгинца. У сабирном логору у Драгинцу и после стрељања од 13. октобра, велики број мушкараца је био затворен школи, школском дворишту, у кафанама и црквеној кући, сеоским кућама и подрумима. У црквеном дворишту је било око 360 деце.

Масовна стрељања су извршена на пољу крај потока Трнавица у близини Драгинца. Немци су водили заробљенике у групама од 10 и 20, приморавали их да сами себи ископају раке, постројавали их поред гробнице и убијали рафалима из митраљеза.

Дана 14. октобра 1941, у Драгинцу је стрељано 1359-оро људи. Масакр над становништвом Драгинца ни овог дана није био завршен.

Горњи Јадар је ,,морао“ да се купа у сопственој крви јер су се на Церу, Гучеву, Мачковом Камену, Колубари и Сувобору одиграле битке у којима је Краљевина Србија у Првом светском рату потукла аустроугарску царску и краљевску војску, али ни ови злочини не би били тако стравични, да нису уследили као реакција на акције српских устаника у првим месецима Другог светског рата, који су се у два покрета отпора организовали у борби против окупатора.

(Фотографија: стрељање Срба у Драгинцу, 15. октобра 1941. године)