Санкције и национални интерес: враћање Србије на Јадранско море

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Санкције које данас погађају Србију и њену највећу енергетску компанију, Нафтну индустрију Србије (НИС), нису тек економске мјере, оне су симбол дубљег и трајнијег процеса лишавања Србије њених природних, историјских и економских права. У времену када се све мјери геополитичким интересом, Србија мора подсјетити свијет, али и себе, да је њен највећи губитак, управо губитак излаза на Јадранско море.

Историчар и књижевник мр. Миле Дакић с правом подсјећа: „Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана.“ Та истина, иако непријатна за многе, представља темељ на којем Србија мора градити своју будућу стратегију.

ИСТОРИЈСКИ ГУБИТАК КАО ПОУКА

Српски народ је, кроз дјеловање великих сила и издајничких политика, лишен својих обала. Од Лондона до Ватикана, од комунистичких уступака до неразумних одлука домаћих владара. Низ компромиса довео је до тога да Србија данас стоји као континентална држава, иако је историјски била дио јадранског свијета.

Према подацима аустријског статистичара др Адолфа Фикера, у Далмацији је 1857. године живјело чак 88,92% Срба. Дубровник, некада најсрпскији град XIX вијека, изгубљен је под туђим заставама. Данас су Срби у Хрватској сведени на свега неколико процената, а њихово културно и духовно насљеђе систематски се уништава.

Ти губици нису само просторни, већ идентитетски. Са Далмацијом, дијелом Херцеговином, Косовом и Метохијом, и читавом Крајином, Србија је изгубила дијелове свог бића, своје коријене, своје светиње, свој природни продор ка свијету.

ЕКОНОМСКИ И СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ МОРСКОГ ПРИСТУПА

Излаз на море је више од географске предности, то је економска артерија и темељ суверенитета. Без својих лука, Србија је принуђена да зависи од добре воље сусједних земаља, плаћа више за транспорт и губи трговачку слободу.

Санкције које погађају НИС показале су сву слабост такве зависности. Без могућности директног извоза и снабдијевања преко сопствених лука, српска привреда постаје талац политичких одлука туђих влада.

Повратак излаза на Јадран омогућио би Србији да поново постане енергетски чвор југоисточне Европе. Лондонски уговор из 1915. године, који је Србији нудио велики дио јадранске обале, остаје симбол пропуштене историјске шансе коју нове генерације морају исправити.

ВОЈНА И БЕЗБЈЕДНОСНА ДИМЕНЗИЈА

Без обале, Србија је кроз историју била изолована и лакше нападнута. Море значи и одбрану, и снабдијевање, и везу са савезницима. Повратак на Јадран није питање романтике, већ питање безбједносне стратегије.

Контрола над обалним правцем значила би да Србија може самостално штитити своје интересе и реаговати у кризама без страних посредника. У савременом свијету, само земље које имају слободан приступ мору могу бити стварно независне.

САНКЦИЈЕ И ЕНЕРГЕТСКА ЗАВИСНОСТ

Санкције уведене Србији и НИС-у показале су колико је опасно кад једна држава нема своје поморске канале. Ограничења у пословању са страним партнерима, трошкови транспорта и блокаде енергетских токова угрожавају читаву привреду.

НИС, као кључна енергетска компанија, трпи губитке који се мјере у стотинама милиона евра. Инфлација, нестабилност курса и пад инвестиција само су посљедице ширег проблема, одсуства националне контроле над сопственим енергетским путевима.

Повратак излаза на море значио би повратак контроле. Србија би поново могла да снабдијева своје грађане и регион без страха од политичких блокада, чиме би се смањио утицај страних фактора и осигурала стабилност.

СТРАТЕГИЈА ЗА ВРАЋАЊЕ СРБИЈЕ НА МОРЕ, ДИПЛОМАТИЈА КОЈА НЕ ПРОСИ, ВЕЋ ТРАЖИ

Први корак ка обнови морског статуса Србије јесте дипломатско самоосвјешћење. Држава мора престати да води политику извињења и да се врати политици захтјева. Србија има историјско право на обалу које није уништено, већ потиснуто.

Умјесто да пристаје на улогу „малог партнера“, Србија мора стратешки повезати државе које дијеле интерес за енергетску независност и регионалну стабилност. Јачање савеза са Мађарском и Италијом посебно добија на значају. Мађарска, као такође континентална земља, дијели сличне проблеме зависности, док Италија, као важна јадранска сила и чланица ЕУ, може бити кључни партнер у будућим енергетским и транспортним пројектима. Преко таквих савеза може се постепено обновити питање српског излаза на море у оквиру нових европских и балканских преговора.

ЕКОНОМСКИ ПУТ: ИНФРАСТРУКТУРА И ИНВЕСТИЦИЈЕ

Други стуб ове стратегије јесте економија. Србија мора градити путеве и енергетске коридоре који воде ка приморју. Сваки километар ауто-пута, свака нова пруга и складиште нафте представљају корак ка будућимј лукама.

НИС може бити носилац те визије. Српске компаније морају добити подршку државе за оснивање енергетских и транспортних конзорцијума који ће у наредним деценијама представљати темељ сувереног снабдијевања.

КУЛТУРНИ И НАЦИОНАЛНИ ПРЕОБРАЖАЈ

Ниједна стратегија не може бити успјешна без духовне подлоге. Србија мора обновити културну свијест о својој јадранској прошлости. Наши ђаци, наша дјеца, морају знати да је Дубровник био српски град, да су Конавле и Херцеговина дијелови истог историјског ткива, да су Срби били морнари, трговци и градитељи приобаља. Читајте објаве Историја српског поморства!

Управо сва та историја мора поново постати живо ткиво образовања, а култура сјећања мора бити темељ будућности. Без тога, свако право постаје празна ријеч.

ПОВРАТАК НАЦИОНАЛНОЈ ИДЕЈИ XXI ВИЈЕКА

Србија не смије више чекати. Вријеме је да повратак на море постане државни циљ, јасно записан у стратешким документима, спољнополитичким платформама и националном програму. То није позив на сукоб, већ на достојанство и ускраћено право.

Море је симбол живота, слободе и трајања. Српски народ, који је кроз вјекове дао толике жртве, има право да се поново врати свом природном простору, да његове лађе плове, да његова трговина дише, да његова обала поново чује српску ријеч.

СРБИЈА НА МОРУ — СРБИЈА О СВОЈОЈ СУДБИНИ

Санкције, притисци и историјске неправде могу бити подстицај ако из њих произађе национално јединство и визија. Повратак Србије на Јадран није питање ревизије прошлости, већ обнове права на будућност.

Како рече мр. Миле Дакић: „Србија мора умрети ако не прихвати ову непорециву истину.“

Вријеме је да Србија не умире, већ да се пробуди. Да поново стане усправно, да погледа према свом мору, и да каже: ово је наш завјет, наш интерес и наша судбина!

Само слога!

ФОТО: фејсбук