Дејтонска тајна Милорада Додика

Пише: Александар Апостоловски/Политика

Колико је познато, у Лакташима још није пронађен извор чаробне воде после
које се предвиђа судбина, али ако је то тачно, Милорад Додик га је давно
открио, а потом приватизовао. Није познато да ли је средином деведесетих
година улазио с флашом те воде у канцеларије Стејт департмента, где су
владали Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук и Џејмс Рубин, али је млада
политичка нада са Балкана савршено препознавала ко вуче конце у свету и
региону, поставши савршени примерак хипи-Србина из Босне. Започела је
мултинационална операција „Додик”, са главним човеком на терену који ће
имплементирати Дејтонски споразум и очувати мир у Босни.
Као што је знао да га само клинтоновци могу поставити на место премијера
Републике Српске после „Дејтона”, прецизно је скенирао када треба да се
откачи од америчке либералне струје која га је створила, препознавајући пре
осталих да ће један робусни амерички бизнисмен и шоумен, постати главна
светска фаца.
Зато је Миле ставио црвени Трампов качкет на главу, опет много раније пре
осталих, не марећи за језу модних дизајнера. Али он не управља Арманијем
или Гучијем, већ Републиком Српском, а многи ће с правом рећи и – Босном.
А тамо, у центру света где се преклапају светски интереси моћи, могу опстати
само играчи највећег ранга. А Миле опстаје толико дуго да је постао
најдуговечнији владар парчета земље западног Балкана.
Требало је много материјала у панталонама, па да Миле јавно шутне његове
створитеље и приклони се њиховим непријатељима. Међутим, Додик је знао
да у закулисним театарским сценама постоји још неколико центара уз које
треба привезати како панталоне, тако и кравату. То су били Израелци, а
нарочито премијер Бенјамин Нетанјаху, потом мађарски председник владе
Виктор Орбан, председник Русије Владимир Путин и коначно Доналд Трамп.
Онога тренутка када су творци Дејтонског споразума почели да одузимају
надлежности Републици Српској, упаљени су унутрашњи аларми у не тако
малецкој Милетовој глави и момци из Ленглија сада истражују ко је био тај
блента који му је правио психолошки профил. Силно су погрешили, јер
миротворац током крвавог грађанског рата у Босни заиста је веровао у идеју

помирења Срба, Хрвата и муслимана у Босни, али оно што су промашили
профајлери ЦИА, била је, заправо, његова суштина, његова бит. Тај мир се не
може спровести тако што више неће бити Срба! Јер намера да се створи
унитарна или такозвана грађанска Босна, увек је ново предворје грађанског
рата.
Од када је дао оставку на место хипи-Србенде и од када изјављује да
унитарна Босна нема будућност, а да је његов главни град Београд, читава
екипа међународних представника и политичких специјалаца из Вашингтона
и Брисела покушавала је да поново хипнотише Милета, обећавајући му да
ће, како њему, тако и Србима у Босни, бити много боље тек онда када их
више не буде.
Његов одраз у огледалу почео је да тако личи на типичног српског лидера.
Мировни споразум у Дејтону мењају његови писци, придобијајући за
савезнике управо наследнике ратних партија које су се бориле против
његовог усвајања у РС, док је он, верник утопијске западне демократије,
постао отпадник.
Тајна трајања Милорада Додика јесте у његовом унутрашњем преврату.
Окреће главу од либералног Вашингтона и усмерава је на две локације –
Исток и Блиски исток, односно на Мађарску, Русију и Израел, знајући да за
његов тотални заокрет мора да има више него добру заштиту. Они му нису
чували само леђа, већ главу! Миле је исувише искусан да не би знао да се у
овакву игру не улази без нових ментора. Тако је Босном продефиловала
читава чета искусних и превејаних високих представника, америчких,
британских и немачких амбасадора, а на растанку Миле им није долазио у
опроштајну аудијенцију, него им је из Бањалуке слао шут-карту.
Да ли ће актуелни, а имагинарни високи представник Кристијан Шмит, који
правно не постоји, јер није добио сагласност Савета безбедности, па
ненадлежни суд у Сарајеву и Централна изборна комисија Босне, коначно
склонити Додика из политике? Поражени неолиберали у Америци пронашли
су сигурну кућу и Берлину, Лондону и делимично Паризу, чекајући да истекне
мандат Доналду Трампу и одатле покушавају да прошире своје оазе по
непослушним деловима континента, склањајући суверенистичке лидере који
подржавају Трампа. Ако не могу да их склоне на изборима, покушавају да их
склоне пре избора. Уосталом, и Трамп је био мета неуобичајено честих
атентата у предизборној кампањи, али захваљујући понешто Свевишњем, а
понешто трапавим снајперистима, Доналд је сачувао и главу и качкет.
Демократија понекад заиста уме да буде смртоносно забавна!

Утисак је зато да се Додик потресао као трактор на леру, који иначе радо
вози како би се мануо од стреса, на свом имању на Лакташтима. Док
малодушни и они који не могу да га смисле предвиђају да је политички
коначно готов, Милорад Додик изађе пред камере и у ваздуху одмах задрхти
неки стари дух са Балкана и осети се мирис дувана, ракије, звук трубе и глас
Митра Мирића. Нико не зна да ли се Миле спрема да прогласи независност
Републике Српске или само да распреда о сеоској слави, али зна се да ће
бити жестоко. И неће се завршити без бар једне увреде, два цитата из
Андрића и три оптужбе на рачун Сарајева, Запада и „међународног фактора”,
редослед по избору.
Кад каже да је Република Српска „држава”, то звучи као кад сељак гледа
своје имање с брда. Није га признао УН, али га признаје сваки камен, свака
шума и свака ракијска чаша у кафани код Баје.
У Додиковом вокабулару „сарајевска чаршија” је више псовка него
географски појам, а кад каже „странци”, као да спомиње туру комараца коју
треба растерати крпом. Није Милорад никакав углађени дипломата, он би и
на самит Г7 дошао у кошуљи с кратким рукавима и поручио Шмиту или
Мерцу да иду да уче историју, у најбољем случају. У најгорем, отерао би их
тамо где су угледали свет.
Али иза те балканске тврдоће крије се и нешто друго, а то је вештина
опстанка. Мењао је стране, али никад столицу. Као стари махер, препознао је
да је Балкан полигон за вечите преговоре без исхода и зато, када се учини да
прави хаос, он га прави с планом. Јер зна да му народ више верује кад прети
него кад моли. Тако он балансира између Бањалуке, Београда, Москве,
трамповаца и Европљана, држећи два симбола у рукама: свећу у једној и
запаљени фитиљ у другој.
И зато Додик није обичан лидер. Његова политика само наизглед подсећа на
турбо-фолк: мало историје, мало псовке, мало лирике и много Митра
Мирића. Иза ње се крије добро осмишљена стратегија. Јер у земљи где се
прошлост никад не завршава, а будућност стално касни и подсећа на утваре,
злочине, весеља и исконску мудрост која увек губи, Милорад Додик остаје
вечити домаћин.
Парадоксално је како у овом хаосу управо он остаје последњи човек који
заиста штити Дејтонски споразум. Можда у њега више не верује, али му даје
смисао. Да нема „Дејтона”, не би било ентитета. Да нема ентитета, не би
било ни Срба. Дакле ни Додика. И тако се ствара савршена политичка
формула: Миле руши Босну да би сачувао Српску, а чува Српску да би имао

чиме да прети Босни. Крхки мир, који свакодневно слути на предсобље новог
рата, одржава човек који се заклиње да ће га први срушити.
Док му прете затвором, он држи митинг под шатором, наручује „Не може
нам нико ништа” и поздравља присутне као да није смењен, већ реизабран.
Каже да ће се кандидовати поново 2026. године. Каже да је забраном само
ојачан. Каже да неће одступити. И ту, коначно, лежи највећа енигма
Милорада Додика. Да мир у Босни чува човек који га свакодневно изазива.
Као чувар свете књиге који је редовно пали, али не дозвољава да је ико
други додирне.
Можда је Милорад Додик последњи бастион мира у Босни управо зато што
сви знају да без њега долази хаос. А он то зна боље од свих.
Ако Босна преживи, ако тај чудни политички експеримент опстане без новог
рата, биће то зато што је Миле, покушавајући да је расклопи, сасвим свесно
држао три народа на окупу. И што је, галамећи да ће да оде, заправо остао. И
што је, бранећи оно што више нико не брани, а то је изворни „Дејтон”, чувао
мир боље и искреније од оних који су дошли да га донесу.
Зато један од највећих балансера Балкана поручује: Имате мене, имате мир.
Немате мене, имате хаос.
Јел’ тако, болан? Тако је!