Неко опасно жели да нас зарази сјеменом мржње!
Пише: Стефан ЛИЧИНА, дипломирани политиколог
Посљедњих мјесеци друштвеним мрежама, тим дигиталним стратиштем здравог разума, преливају се гадости о Србима с ове стране Дрине. Конструишу се лажне историје, оживљавају аустроугарске авети о „прекодринским дивљацима“ који су, тобож, рушили Србију од Великог рата, преко 1945, па све до данас.
Врхунац тог лудила је некакав списак, пажљиво састављена потјерница на којој су побројани чланови тренутне владајуће клике у Београду, а којима се као гријех приписује мјесто рођења – у Босни, Крајини или Херцеговини (као да је то најгоре од свега што су од Србије урадили)!
Гледам тај списак и као Србина из ових крајева обузима ме дубока забринутост. Не због јефтине политичке прозивке, на то смо огуглали, већ због социјалне патологије коју овај наратив разоткрива. То је очајнички крик једног дијела београдске, номинално либералне, а суштински аутошовинистичке квазиелите.
Они спас за властити деценијски пораз и идејну јаловост траже у производњи „унутрашњег непријатеља“. За њих, узрок свих проблема у Србији није њихова властита отуђеност, снобизам и неспособност да комуницирају са сопственим народом, већ „дођоши“, „Босанци“, „Црногорци“ и „Крајишници“ који су, замислите, окупирали Београд и својим „варварством“ угрожавају њихов „европски“ микрокосмос.
Звучи ли вам ово познато? Подсјећа ли на елитизам који мирише на апартхејд?
То је парадокс те „неолибералне Србије“ која болује од тешког облика – културног расизма!
У њиховом искривљеном огледалу демократија је резервисана само за оне који слушају „исправну“ музику, путују на „исправне“ дестинације и рођени су унутар „исправних“ граница. Србин прекодринац се у том имагинаријуму аутоматски перципира као националиста, примитивац, крезуба гласачка машина (иако нас 90% никада није гласало на изборима у Србији).
За њих смо ми тегови који вуку на дно, подсјетник на ратове, деведесете и неријешена национална питања од којих желе да побјегну главом без обзира. Та квазиелита не може да поднесе што су рођени на Балкану, а не на Менхетну. Постоји ту дубок патолошки презир према властитом идентитету. Они Србију виде као нужну непријатност, а нас као варваре пред капијама. То је колонијални ум у свом најгорем издању – потреба да се додвориш „свету“ тако што ћеш се одрећи рођеног брата јер си у својој глави створио конструкт да он том „свету“ не припада.
То није политика, то је дијагноза! То је израз немоћи и недостатка емпатије, а без емпатије се не прави држава.
Наравно, не треба упасти у замку и поистовијетити цијелу Србију или Београд са овим токсичним наративом. Велика већина Срба интуитивно осјећа оно што је једина истина – да смо један и недјељив народ. Проблем је што та аутошовинистичка мањина посједује несразмјерно јак медијски мегафон. Они су агресивни, бучни, етикетирају…
Али, њихов највећи кошмар нису карикатурални ликови „неотесаних Босанаца“ којима се подсмијавају. Њихов прави кошмар, оно што им изазива кратки спој у мозговима, јесу – образовани Срби пријечани!
Они који говоре језике, који читају Кјеркегора и Достојевског, који су истински космополити, а који се не стиде што су Срби! То их ужасава јер им избија једини аргумент властите супериорности. Не могу да прихвате да у Бањалуци или Требињу живе људи који су начитанији и имају већу ширину од њих, а који притом воле свој народ и не пљују по њему да би добили улазницу за „високо друштво“.
Зато је важно потцртати – ми нисмо дијаспора, ми нисмо комшије, ми смо један, недјељив народ. Границе су исцртали моћници, али крв, културу и Косовски завет нам нико не може прецртати.
Ако Београд жели да буде метропола, мора прихватити да је он главни град свих Срба, ма гдје они живјели. То носи одговорност. Морамо учити дјецу да Дрина није зид, већ кичма. Да је Србин из Книна једнако утемељио модерну српску културу као и Србин из Београда, Шапца, Крагујевца…
Они који то не разумију, који сами себи одсијецају удове да би стали у туђу Прокрустову постељу „прихватљиве“ мале Србије, остаће заробљени у златном кавезу властите немоћи и презира, вјечито у опозицији сопственом народу!
Зато сам забринут. Не због Вучића или опозиције, већ због дугорочног здравља нације. Ако елита у Београду, она која треба да буде светионик културе и окупљања, почне да нас посматра као демографски вишак или политичку сметњу, ми клизимо ка огромном проблему. Ствара се атмосфера у којој Србин из Бањалуке мора да се „правда“ јер воли Србију. Ствара се наратив гдје је моје интересовање за судбину Србије „мијешање у унутрашње ствари сусједне државе“. То је погубно. Ако пристанемо на то да смо ми „комшије“, а не један организам, онда смо изгубили битку коју су наши преци водили вијековима.
И да, немојте случајно да упаднете у ту подмуклу замку да дозволите да вас понесе тај конструисани бијес, па да помислите како су у „авнојевској“ Србији сви овакви, да нас тамо нико не жели, да смо за њих само терет и сметња! То је управо оно што би творци ових подвала највише жељели – да нас отуђе од матице, да нам огаде Београд, да нас убиједе да нас Србија не жели.
Није истина!
Та злурада мањина, тај аутошовинистички кружок, само је гласан, агресиван и медијски предимензиониран. Али, они нису Србија! Она права, тиха, већинска Србија, онај обични народ који не виси по твитерима и не лијечи своје комплексе пљувањем по сопственом роду, мисли сасвим другачије. Та велика већина у нама, с ове стране Дрине, види оно што су они некад били – ону жилавост, ону исконску снагу, пркос и слободу који су можда код њих, под наслагама конформизма и туђих наратива, мало утихнули. Виде у нама чуваре завјета, можда чак и веће него што смо ми сами свјесни!
ФОТО: фејсбук
