Одавно ме нешто није овако избацило из такта…

Пише: Стефан ЛИЧИНА

Вијест да је Влада Српске по хитном поступку увела порез на „мобу“ и комшијску помоћ није само парадокс – то је директан пуцањ у потиљак ономе што смо вјековима звали људскошћу и заједништвом. Ако је вјеровати слову новог закона, од сљедеће године ни на свињокољ нећемо моћи без пријаве Пореској управи. Оно што је кроз суморну и крваву историју ових простора био чин солидарности, гдје се комшија не призива новцем већ да раме уз раме, уз чашицу ракије и подијељен хљеб, помогне у раду, наши бирократи су, у својој надмености и сљепилу, прогласили „радом на црно“.

За било који посао на селу ће домаћин дан прије онлајн морати да пријави Пореској управи све оне који не живе с њим у домаћинству и да им уплати доприносе.

Прије него што прогуглам ко је смислио ову умоболштину, сјетих се свих оних страница које су написали Ћоровић или Кочић. Турци су овдје били стотинама година, Аустроугари су доносили своје круте параграфе, пролазиле су војске, окупатори и тирани, али никоме није пало на памет да удари харач на мобу. Није им падало на памет. Ови „наши“, одлучили су да ураде оно што ни туђин није покушао – да наплате порез на људскост и заједништво.

Многи ће рећи да је ово тек очајнички потез да се напуни буџетска рупа, али плашим се да је позадина много мрачнија. Новац је овдје споредан. Контрола је суштина. У свијету „неолибералног капитализма“, гдје све има цијену, самоодржив човјек је највећи непријатељ. Човјек који на свом имању има бунар, башту и пуну пушницу меса, не зависи од њихових ланаца снабдијевања, не савија кичму пред партијским пацовима и не може се лако уцијенити. Он је слободан у свом микрокосмосу.

Али систем, овакав накарадан и извитоперен, не жели слободне људе. Систем треба зависнике, сужње, робове.

Циљ је болно очигледан – учинити живот на селу административно неподношљивим. Натјерати домаћина да баци мотику, напусти ђедовину и пресели се у градску зградурину од 40 квадрата – оне што ничу као споменици нашој пропасти – да тамо, у кавезу на кредит од 30 година, постане тек број у статистици потрошачког друштва.

И ту долазимо до оног најгорег – до атомизације друштва. Држави, односно онима који су је узурпирали, највише одговара појединац који је сам, немоћан и посвађан са комшијом, јер моба је била доказ да нам систем није неопходан за преживљавање.

Јесте ли се икад запитали зашто наше „патриоте“ и новокомпонована елита не инвестирају у село? Зашто не уложе бар оно што им претекне у производњу хране? Зато што земља не трпи „комбинације“, тендере и партијске смицалице. Земља тражи жуљеве и кичму. Много је лакше увести шлепер парадајза, оног пластичног и безукусног, из Албаније или Турске и узети маржу, него произвести здраву храну.

Све саме патриоте! Куну се у отаџбину, крст и традицију, док истовремено доносе законе који ту исту традицију претварају у административни пакао. Само је питање чији интерес заправо бране, јер интерес народа који живи од своје земље сигурно не бране.

ФОТО: фејсбук