Одговор Александру Дугину или о Платоновој држави и Метерниховом нужнику
Пише: Бојан ДРАГИЋЕВИЋ БОЋО
Поштовани професоре,
Недавно сте гостујући на Спутњику поменули моју земљу, у обраћању које је касније објављено као ,,Бескичмени Вучић и бекство АИ-а из кутије,“ а поводом посете председника Украјине Володимира Зеленског Београду. У поменутом тексту, изнели сте доста валидних политичких поенти и прецизних филозофских опсервација, али сте по мом мишљењу у појединим сегментима и помало претерали. Но, како сте сами навели у том тексту, Ви се јесте годинама много улагали у српско-руске односе и писали сте веома афирмативно о српском народу и његовом месту у есхатологији историје. Ваше речи су биле грубе, али су Вам намере пријатељске и часне, па је такав и дух овог одговора. Овај одговор стога није хостилна полемика према једном препотентном странцу, већ покушај изношења алтернативне визуре драгом пријатељу, у нади да ће боље разумети наша гледишта и потребе, а тиме и чињење. Збиља, након слушања Ваших речи, био сам сигуран да би разговор са неким из Београда добро послужио пре него што су оне изговорене, но – шта је ту, ту је. Ипак, кренимо редом.
Рецимо најпре да посета Зеленског није само тешко пала Вама као Русу: много Срба, који са симпатијама гледају на херојску борбу руског народа у праведном рату против НАТО але у пољима Украјине, такодје је осетило мучнину док је посматрало са неодобравањем на малим екранима председника Украјине на конференцији за новинаре у Палати Србија. Захваљујући руским медијима, који у Републици Србији оперишу сасвим слободно, за разлику од остатка Европе, са часним изузетком Белорусије, а и захваљујући професионалном ангажману српских новинара, јавних личности и аналитичара, позната нам је Ваша перспектива тог сукоба, која је умногоме и перспектива коју дели убедљива већина српског народа. Као што Вам је познато, утисци о 1999. и бомбардовању СРЈ од стране НАТО-а у Србији нису само сећање, они су опипљива реалност, рана која никада није зацелила захваљујући осиромашеном уранијуму и отимању Космета од стране колективног Запада. Према томе, јасно је да ће тај народ имати симпатије ка ономе ко се данас судара са алом атлантистичког империјализма, чак и да тај није био његов историјски савезник, што Велика Русија без сумње јесте била, више него сви остали заједно.
Дакле, дипломатска посета Зеленског у већинској Србији сагледана је са тешким неодобравањем и природном скепсом. Ви сте у праву да је њоме власт у извесној мери нагазила, али не и прегазила црвену линију – и то српску, не руску (ово је посебно од значаја јер је велики део гласача власти проруски тврдо опредељен.) Да догадјај буде још непријатнији, иако по природи није могао бити никако пријатан, о чему можда сведочи и очигледно не превише ентузијастичан говор тела свих политичких актера, постарао се нехаризматични сарадник БНД-а камуфлиран у дописника једног немачког тиражног листа, изговоривши провокацију коју сте адресирали кроз скандалозну изјаву:,,А како ми Европљани конкретно можемо да Вам помогнемо да убијете још више Руса? Мислим, руских војника, наравно.“
Ако је посета Зеленског запалила ватру незадовољства јавности, Мартенсово понижење било је бензин на ватру за јарост српске јавности. Збиља, било је нечег дијаболичног у томе да Мартенс, Немац, буквални биолошки унук нацисте, који је у Другом светском рату под злочинцем Јодлом радио у оном крвавом апарату, који је страствено и методично биолошки истребљивао Србе и Русе, после три немачка напада на Србију у једном веку, у срцу Београда, у Палати Србија, поставља такво једно скандалозно питање. Охрабрио бих Вас да се распитате код Ваших пријатеља на који конкретно начин је питање уопште постављено (дјаво је увек у детаљима!) јер ћете се изненадити – Вучић је био изненадјен колико и Ви, што је очигледном на оном снимку у моменту постављања. Питање, свесни смо сви, није било само увреда Русији, него пре свега Србији и српском суверенитету, а одговор председника Републике Србије, иако је изразио неслагање, ни по ставу доминантног српског јавног мњења није био довољно снажан. Зато се ових данас суочава са бацкласхом јавности.
Па где онда грешите, професоре?
Заборављате да је Република Србија земља која је преживела обојену. револуцију 5. октобара и да, упркос Вучићевим покушајима лимитиране ресуверенизације, она и даље јесте – у најбољем случају – земља лимитираног суверенитета. Она је данас земља измучена суровим и нехуманим вестима са окупираног Космета, док Вам ово пишем, српска јавност је згрожена фотографијама зверски пребијеног Србина са Космета, ког су косовски полицајци без икакве кривице брутално тукли цревом, без икакве реакције оне ,,медјународне заједнице,“ против које Велика Русија ратује у степама Украјине. Србија данас је земља у окружењу НАТО чланица, без излаза на море, тешко зависна од монетарних институција, које контролише Запад, од епстиновског ММФ-а и страних инвестиција. Запад у рукама држи полугу подгревања ватре на Космету и у Војводини, као и дискриминације црногорских и прекодринских Срба. Оно што желим са Вам кажем је да су жеље једно, а могућности друго. Српска држава није толико јака да поступа бескомпромисно како бисте то желели, а и како би нама срце волело.
Пишући Руфу о Катону Младјем, Цицерон је приметио да га веома воли, али да се Катон понаша као да живи у Платновој Држави, а не Ромуловом нужнику. Ми данас, професоре, живимо у Метерниховом нужнику, а епоха витештва остала је само у ери песама и легенди. Она је инспирација, али не модус деловања у геополитици.
Ви кажете да је Вучић издао и пљунуо Русију. Вучић је није пљунуо, нити ју је издао. Његова политика јесте деликатно балансирање, понекад и против његове воље, а на темељима односа моћи, којима је као лидер једне мале земље изложен. Он је понекад чврст, понекад мек, али увек рационалан. Ставите се у његову позицију. Ако вам изгледа малодушно, како приметисте, то је стога што балансира измедју храњења ала овог света и велеиздаје, измедју националног достојанства и суцидне аутодеструктивне политике. Тај посао није леп и није лак, али је неопходан. Србији. И Русији. Ви сте сами коментарисали западњачку позадину студентских протеста – имате потпуно право. Вучића не гледајте стога као Александра Невског, него као нужну транзитну фазу ренесансе српске државе. Наравно, повремено ће у томе погрешити, али није грешио само ко није радио. И Русија и Србија су грешиле, али и излазиле мудрије из својих грешака.
Но упркос томе, у Вучићевој Србији руски медији раде. Не уводе се санкције Руској Федерацији. Не отима се национализацијом руска имовина. У центру Београда свира се Каљинка, Каћуша и Кнез Игор. Споменици Црвене армије су у цвећу, народ се окупља пред спомеником цара Николаја. Нема рушења руских споменика, нити забрањивања руске културе, као што су европски манијаци забрањивали Достојевског и руске мачке на изложбама у јеку хистерије. Народ са највећим поштовањем говори о руској држави и слуша мудра телевизијска гостовања изузетних руских дипломата, а руски председник је један од најпопуларнијих политичара и државника у Србији. То је исти народ који се 1941. дигао на Хитлер, тада је мој прадеда био одликовани и рањени Титов партизан. Када је Црвена армија прешла границу Југославије, тамо је нису дочекали одрпанци, прелетачи, нити колаборанти, него организована, огромна, добро наоружана и прекаљена војска, која је на њеној страни ратовала од 1941. То је исти народ, који је 1999. године бранио себе против агресије Запада и НАТО-а, када је мој отац као резервни капетан прве класе служио у херојској 37. моторизованој бригади. Те 1999. и сами сте рекли да је отпор СРЈ разбудио Русију из западњачког дремежа.
Упадате у замку великих речи, Александре. Пустите Вучића. Он има брилијантних епизода, има конфузних, има оних о којима се неће певати песме, али које су, можебити, нужне за опстанак наше земље. Некада је кичмен, некада можда и не, али то није до његовог карактера, него до политичке нужности хегелијанске спољне политике. Као и сваки политичар, тежи да остане у фотељи, али је од далеко већег значаја какве потезе у фотељи повлачи. Нама у Београду делује да упркос неким изнудјеним потезима то ни изблиза није антируска политика, какву многи агенти Запада заговарају отворено.
Када победите у Украјини – а победићете, ни аутор овог текста, ни већински српски народ у то немају сумње – захваљујући тој политици ћете у Београду наћи један русофилан, а не русофобан град, ком би била част да га посетите и одржите једно геополитичко предавање.
Не заборавите, Александре, Вучић је само политичар, не српски народ и не његова историја, ни будућност. А добра ствар са народима је да трају вековима, у вечност. Оставите Вучића Макијавелијевом резону, а Ви потрошите поподне на српску јуначку епику. Она је наше несвесно и оно што јесмо. Уживаћете.
Било је кроз векове и неразумевања измедју наших народа, али неразумевања има и медју супружницима и медју родјеном браћом. Ипак, било је далеко више разумевања, братства, савезништва и заједничког рата против заједничког непријатеља, човека са Рајне, Западњака.
Као и у добром браку, компромис, трпљење иритантних епизода и разумевање позиције другога су нужни за успех. Ако ћемо ми оставити по страни Јељцина и Горбачова, можете и Ви Вучићеве лоше епизоде.
Судите Србији и српском председнику не по оном на шта су натерани, него по оном што раде својевољно.
Наде српског народа су уз Велику Русију, као што су небројано пута биле током наше историје.
Пријатељски Вам поздрав из Србије уз поштовање и наду да ћу некад добити прилику да Вас лично упознам.
ФОТО: фејсбук
