Сваки дан у Призрену бојно поље

Пише: Деки РС

У Призрену је први пут нападнут на Видовдан 1957. године…

Током 33 године службовања на Косову и Метохији, улице Призрена за њега су биле право бојно поље.

Није могао да прође улицама Призрена а да му шиптарска деца не добаце „поп маљер, поп баксузи, поп на коноп!“

Са ове тачке гледишта то звучи чудно, али у то време епископ Павле знао је и да се физички брани.

Почетком шездесетих година, на косовскомитровачкој аутобуској станици један Албанац га је ударио шаком у лице, па га је Павле претукао.

Иако рођен толио слабашан да су му још као беби запалили свећу, захваљујући пливању имао је изузетно жилаве мишиће и завидну кондицију.

Док је студирао Богословски факултет у Београду, знао је да преплива Саву са београдске стране на сремску и назад.

Последњи пут нападнут је 1989. године у Призрену, док је чекао пред поштом да преда писма.

Тада су му локални клинци разбили главу каменом, отели камилавку и ругали му се уз вику и гакање.

Када је коначно на улици стигао камилавку којом су деца играла фудбал, само им је тихо добацио:

„Мора да су вам такви били и ђедови.“

Тада јећ одавно престао с њима да се обрачунава физички.

Самоодбрану је заменио потпуним препуштањем вољи Божијој и апсолутним трпљењем.

На Свету Гору кренуо је у старим црвеним ципелама које је сам префарбао у црно.

Баш те ципеле ће му 1957. године на Велики четвртак, патријарх јерусалимски скинути и у оквиру посебне службе, опрати му ноге.

Било је то духовно предсказање његовог будућег служења на трону Српске Цркве.

То је и постао 1990. године, у тренутку када се над Србијом надвијао нови ратни облак.

Тада је изабран за 44. српског патријарха, дошавши на чело Српске Православне Цркве у најтежем тренутку за народ и државу.

Годину дана након што је изабран за патријарха, посетио је Јасеновац и служио литургију за страдале у усташком геноциду.

У средишту ратног вихора 1993. године, посетио је Бањалуку и осветио темеље Саборног храма Христа Спаситеља у центру града.

Током НАТО бомбардовања 1999. године преселио се у Пећку Патријаршију где је службовао.

Док је током мартовског погрома Срба на КиМ 2004. године, повео молитву испред Храма Светог Саве пред више од 100.000 душа.

Био је највећи путник међу српским првојерарсима после Светог Саве.

Обишао је све континенте и све епархије Српске Цркве, док се у својој земљи возио градским превозом.

Рођен је на данашњи дан 1914. а упокојио се 2009. године.

До данас се не зна број људи који се окупио да у тишини ода пошту свом духовном родитељу и последњем великом монаху једне епохе.

Његова сахрана највећи је и најтиши скуп у историји града Београда…

ФОТО: фејсбук