Жртвовали се, или су били жртвовани?
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Да бисмо дошли до коначног одговора на питање: зашто је Војска Републике Српске упала у изузетно добро припремљену замку у Сребреници, (Ја сам сигуран да се радило о замци, јер се много тога могло предвидјети и на бази тога испланирати.) – потребно је да размислимо о три ствари:
1. Према међународном ратном праву и налазима Хашког трибунала, колона која се пробијала из Сребренице према Тузли била је легитиман војни циљ све док се налазила у покрету и пружала отпор. Колону је предводила 28. дивизија „Армије БиХ“. Будући да је била наоружана и да је њен циљ био пробој кроз непријатељске линије ради спајања са 2. корпусом у Тузли, она је представљала непријатељску војну формацију у борбеној зони. Војска Републике Српске имала је право да поставља засједе, гранатира је и напада како би спријечила њен пробој или је уништила као војну силу. Губици који су настали у директним борбама, попут оних код Баљковице или у шумама током артиљеријских напада, сматрају се легитимним посљедицама ратних дејстава.
Међутим, чим би се појединац или група из те колоне предали или били заробљени, они су престајали да буду легитимна мета. Према Женевским конвенцијама, они су тада постајали ратни заробљеници са заштићеним статусом. Управо убиства људи који су већ били под контролом припадника Војске Републике Српске квалификовани су као ратни злочин, а удружени са етничким чишћењем осталог становништва Сребренице и као „локални геноцид“, у складу са правном дефиницијом коју је међународној заједници и Хашком трибуналу наметнуо Махмуд Шериф Басиони.
2. Десети диверзантски одред био је једна од најспецифичнијих и најконтроверзнијих јединица Војске Републике Српске. Био је директно потчињен Главном штабу ВРС, односно Сектору за обавештајно-безбједносне послове. На челу тог сектора био је генерал Здравко Толимир. Чињеница да су примали наређења директно из Главног штаба омогућавала им је да дјелују на било ком дијелу ратишта без знања локалних команданата. Јединица је бројала између 50 и 80 војника. Поред Срба, у јединици су били Хрвати (попут Дражена Ердемовића), Бошњаци и један Словенац. Многи су били професионални војници који су се борили за плату (плаћенички профил војника). Најкрвавија улога овог одреда забиљежена је 16. јула 1995. на војној економији Брањево. Припадници ове јединице су тог дана, према признању Ердемовића и пресудама стријељали између 1.000 и 1.200 заробљеника из Сребренице који су довезени аутобусима.
3. Према пресудама Хашког трибунала, превоз жена, дјеце и стараца из Сребренице, стотинама аутобуса и камиона на територију општине Кладањ, оквалификован је као присилно премјештање, што је један од облика етничког чишћења. Суд то пресељење није третирао као „хуманитарну евакуацију“, јер је сматрао да жене, дјеца и старци нису имали избор да остану.
ФОТО: фејсбук
