Како сам се препао Богородице
Пише: Далибор ТРАПАРА
Прије осам година зове ме друг да идемо у Чајниче, треба завршити неки посао па ћемо негдје на ручак. Ја незапослен, са вишком слободног времена и килограма, пристанем. И раније сам био у овом мјесту, што са фудбалом што са комбијем док сам радио дистрибуцију, али никад нисам посјетио цркву. Овог пута сам то урадио и доживио можда највећи страх у животу, али и опомену.
Одмах ћу истаћи, нисам неки велики вјерник. Да искрено вјерујем у Бога и његову моћ, то стоји. Мало сам скептичан у његову администрацију на земљи, част изузецима. Посјетио сам велики број манастира на Косову и Метохији, у Високим Дечанима смирио душу, али у буквалном смислу. Увијек сам се плашио Божијег суда, поготово ако нешто погрешно урадим или помислим, али никада као тог дана у Чајничу.
Елем, бизнис завршен, крећемо ка цркви. Ја као ја, вазда морам бацити неку пошалицу па кажем: ,,Јаране, ја сам толики грешник да ми Богородица неће дозволити прићи икони“. И у том тренутку помислих, е вала претјерах. Испоставиће се да јесам.
У порти смо мало попричали са свештеником, служио је некада у нашим крајевима, и уђосмо у цркву. Прилазим икони Богородице Краснице и бум! Нешто ме одби! Свака длака ми се накостријеши, осим на глави јер сам ту у дефициту, ноге отказаше. Не дозвољава ми Богородица прилазак.
Ја сам, људи моји, опалио главом у стакло испред иконе које нисам видио због преламања свјетлости. Нисам ни знао да постоји. Сав мој страх и исколачене очи прекину свештеник ријечима ,,Ма не бој се, и ја сам пар пута звизнуо“.
Како год, данима сам думао по глави како се не треба шегачити са вјером. И данас кад неко спомене Чајниче мени се тај страх врати и сјетим се прича старих како су возом ћиром путовали и касније пјешачили до цркве за малу Госпојину.
А ја нашао циркузати.
ФОТО: фејсбук
