Крвнички поздрави и стварно лице „европске” Хрватске

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Док се званични Загреб у Бриселу куне у антифашизам и европске вриједности, трибине Максимира изнова исцртавају стварне границе хрватске идеологије. Оно што се догодило данас није тек навијачки инцидент, већ јасна порука да је дух Павелићеве НДХ жив, агресиван и спреман за нови обрачун.

Вече је почело „повијесним поносом”, истицањем лика непостојећег краља Томислава. Међутим, за српски народ, који добро памти лекције из историје, ово је био само провидан увод. У Хрватској се средњовјековље често користи као „цивилизована” маска под коју се касније подвлачи смрад трулежи из 1941. године. Кореографија са краљем била је само предстража за транспарент који је услиједио: „ЗА ДОМ СПРЕМНИ”. Истицање овог шовинистичког поздрава под којим су стотине хиљада Срба, али Јевреја и Рома отјеране у јаме и логоре смрти, представља директан шамар свим жртвама и опомену да се Хрватска никада суштински није денацификовала.

Питање упућено тамошњем градоначелнику, „И КАЈ ЋЕМО САД, ГРАДОНАЧЕЛНИЧЕ?”, није само локални политички обрачун око концерата не баш талентованог усташе Марка Перковића Томпсона. То је бахати изазов упућен свима. „Бед Блу Бојси” јасно поручују Томашевићу, али и цијелом свијету, да су они истински владари загребачких улица и трибина. Мада, искрено и из личног искуства знам да су увијек били храбри на ријечима. Добијали су редовно батине од Армаде и Торциде, а да не помињем Гробаре и Делије. Они му поручују да је његов покушај „пацификације” Загреба и забране усташтва у јавним просторима осуђен на пропаст. За њих је Томпсон месија, а његова реторика, која почиње истим тим крвавим поздравом, темељ њиховог идентитета. Када навијачи „динамично” питају „и шта ћемо сад?”, они заправо кажу: „Ми смо већина, а ти си само пролазни политички квар”.

Из српске перспективе, ово није унутрашње питање Хрватске. Ово је питање безбједности и будућности региона. Сваки пут када се тамо чује „За дом спремни”, Србима у Хрватској, али и Србији, Републици Српској и Црној Гори, шаље се порука да су непожељни и да су мете. Магла која је ове вечери обавила стадион била је метафора за стање у хрватској држави – под плаштом ЕУ и НАТО-а, допушта се несметано бујање неонацизма.

Чињеница да хиљаде младих сподоба, који се нису ни окотили у вријеме ратова деведесетих, а камоли четрдесетих, са таквим жаром кличу поглавнику, поражавајућа је дијагноза хрватског друштва. То је резултат деценија ревизионизма, избацивања Срба из својих кућа, из уџбеника и величања „Олује” као врхунца националног бића.

Тзв. Хрватска држава данас покушава да сједи на двије столице – једној европској, углађеној, и другој усташкој. Ако уопште и постоји разлика? Међутим, догађаји попут овог јасно показују која је столица стабилнија. Док се држава не огради од „За дом спремни” не само декларативно, већ строгим затворским казнама и потпуном друштвеном осудом, тамо ће се гледати реприза 1941. у модерном паковању. На питање „и кај ћемо сад?”, Срби имају само један одговор: Слобода или Смрт! Јер кад год је Загреб клицао „За дом спремни”, Срби су завршавали у збијеговима или под земљом. Максимирска порука је стигла – гласна, јасна и крвава. Сви који се праве да је не чују, директни су саучесници у оживљавању зла.

ФОТО: фејсбук