План Z-4, Бабић и Мартић, међународне околности и историјски поглед на урушавање РСК

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Историјске расправе о плану Z-4 често се воде са становишта накнадне памети, у којој су улоге унапријед подијељене, а одговорност поједностављена до нивоа политичког аматеризма и медиокритетства.

Такав приступ не само да је неодржив, већ је и опасан, јер замагљује суштину једног од кључних питања српске новије историје с то је да ли је план Z-4 био пропуштена шанса или намјерно постављена замка.

План Z-4 је формално нудио Републици Српској Крајини изузетно висок степен аутономије унутар међународно признате Републике Хрватске. Та аутономија је обухватала елементе који у упоредном уставном праву готово да немају преседан, сопствени устав, предсједника, полицију, судство, па чак и право на посебне везе са Србијом. На папиру, то је изгледало као политичка побједа али у стварности, то је било решење без јасних и трајних гаранција, зависно од воље истих оних међународних актера који су већ показали да се правила примјењују селективно на штету Срба.

У том контексту треба посматрати разлике између Милана Бабића и Милана Мартића. Бабић је, несумњиво, раније и трезвеније схватио да се однос снага драматично промијенио. Његова спремност да разговара о плану Z-4 произилазио је из политичког реализма и свијести да је крајишки српски народ доведен у позицију у којој војна опција више није имала реално упориште.

У том смислу, Бабић је био у праву када је упозоравао да потпуно одбацивање плана води директно у озбиљну катастрофу, која се не може исправити.  Међутим, његова грешка била је и у прецјењивању добре вјере у  Загреб и међународнечу заједницу. План Z-4 није имао механизме који би дугорочно спријечили његово врло могуће постепено укидање, чим се за то стекну политички и војни услови.

С друге стране, Милан Мартић је оличавао један другачији приступ, онај  приступ у којем је политика углавном била замијењена борбеношћу и отпором.

Његово одбијање плана Z-4, било је мотивисано дубоким неповјерењем према Западу и оправданим страхом да је ријеч о прелазној фази ка потпуном укидању српске аутономије.

У том дијелу, Мартићево неповјерење није било без основа јер “ Хр­ва­ти су срп­ску са­мо­у­пра­ву пред­ви­де­ли са­мо у два сре­за, што jе чи­ни­ло jе­два тре­ћи­ну Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не. А да jе нео­збиљ­ност би­ла пот­пу­но за­сту­пље­на у Пла­ну Z-4, по­ка­зу­jе по­ну­да да се у та два сре­за ус­по­ста­ве: срп­ски пар­ла­мент, пред­сед­ник др­жа­ве, вла­да, срп­ски jе­зик у шко­ла­ма, ца­ри­на, воj­ска, по­ли­ци­jа, но­вац, за­ста­ва, грб и, по­ред то­га, уче­шће срп­ских пред­став­ни­ка у за­ко­но­дав­ним и из­вр­шним те­ли­ма Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске. Дослов­но, све ово од­но­си се са­мо на „ко­тар Гли­ну и ко­тар Книн”. Сви оста­ли де­ло­ви Кра­jи­не, по том пла­ну, би­ли би укљу­че­ни у Ре­пу­бли­ку Хр­ват­ску а да Срби оста­ну без пра­ва на би­ло ка­кву ауто­но­ми­jу у њи­ма – ма­да су ти де­ло­ви чи­ни­ли две тре­ћи­не Кра­jи­не.“   ( Слободан Јарчевић).

Али политика која се заснива искључиво на одбијању, без алтернативе и без процјене реалних могућности, престаје бити политика и постаје неодговоран приступ  према српском народу и његовој будућности у том тренутку.

Мартић није имао одговор на питање шта након одлучног не, нити је разумио да се међународна изолација и војна надмоћ Хрватске више не могу игнорисати.

У широј слици, улога Слободана Милошевића често се карикира. Историјске чињенице, међутим, показују да Београд није имао апсолутну контролу над крајишким руководством.

Милошевићев однос према плану Z-4 био је резервисан и  прагматичан. Он је тај план посматрао као могуће средство за куповину времена, смањење притиска и избјегавање директног сукоба са НАТО савезом, у тренутку када је Србија већ била економски и политички исцрпљена. То није био израз капитулације, већ процјене да се у датим околностима не бира између идеалног већ између лошег и погубног.

Посебну димензију план Z-4 добија у свијетлу питања Косова и Метохије. Да је такав модел заживио у Крајини, он би неминовно постао преседан. Исти они који су нудили „најширу аутономију унутар Хрватске“ сјутра би, без имало задршке, тражили „најширу аутономију унутар Србије“ за Косово и Метохију, са истим елементима државности и истим постепеним путевима ка сецесији. Из тог угла, резерве Београда нису биле израз неодговорности, већ свијести да се једним потписом може отворити процес чије последице надилазе простор Републике Српске Крајине.

Историјска оцјена плана Z-4 зато мора бити реална. Он није био нимпотпуни спас који је олако одбачен, ни пука подвала којом би се Срби из Крајине протјерали. Био је документ свог времена, понуђен у тренутку када је исход већ био у великој мјери могуће одлучен, али са задршком да је могао представљати платформу којом се касније могли трговати у смислу промјене међународних околности.

Дакле,  Крајина није нестала зато што план није прихваћен, већ зато што је суштински војно-политичка равнотежа била трајно нарушена у корист наших сународника Срба који су у међународним приликама остали прилично усамљени.

У том смислу, план Z-4 јесте историјско упозорење, да без реалне моћи нема трајних рјешења, и да ни најшире аутономије, када су понуђене селективно и без гаранција, не представљају мир, већ само одложени сукоб, што се на крају и десило са погубним последицама по српски народ у РСК.

ФОТО: фејсбук