Пронађена порука коју су Солунци на Сретење 1917. оставили НАМА, садашњима!

Пише: Мира СИЊАНКА

На Дан државности, на Сретење 2026, на овој Патреон страници посвећеној бесплатној књизи „Гвоздени пук“ и другим причама о чудесној српској историји, једнан мали поклон:

Једно велико откриће.

У питању је чак 109 година стара порука који су наши преци на Солунском фронту оставили – нама. Садашњима и овдашњима.

Објављена је у тадашњим новинама „Велика Србија“ у четвртак, 2. фебруара по тадашњем, ми бисмо рекли „старом“ календару, односно на Сретење (15. фебруара по овом „садашњем“, „новом“ календару). И, на овој Патреон страници „Гвозденог пука“, на којој се малим месечним прилозима могу помоћи даља штампања, бесплатна дељења књиге, али и друга истраживања о нашој историји, следи та порука – у целости.

Ништа није исправљано, па су тако остале и старе српске речи попут „тисућа“ (хиљаду), „повесница“ (историја), „народносно“ (народно). Али, без бриге. Разумећете сваку реч.

Јер, нама је и писано.

А тај текст, уводник на првој страни поменутих новина објављених у Солуну 2. фебруара по јулијанском календару 1917. године, о борби и слому, о новој борби – и новом слому, али и оном најважнијем, вери, гласи овако:

СРПСКИ УСТАНАК

„Данас је Сретење, други фебруар, дан који обележава један од најзнаменитијих датума у нашој повесници. На данашњи дан, пре стотринајест година, српски народ је решио да поведе једну од најимпозантнијих борби коју је икада запамтила наша бурна и славна прошлост.

На данашњи дан питомо шумадиско село Орашје било је сведок једног састанка Великог Вожда и преставника српског народа, који су се решили и заветовали да објаве свету борбу за ослобођење подјармљеног народа; људи који су се заклели да се боре до последње капи крви и то противу једне велике и силне царевине чије су се области шириле од обале Саве до Персиског Залива и Индиског Океана, замисао одважна и дрска, идеја смела и импозантна, појава какву није забележио ни један хроничар од како постоје и ратови и историја.

Отпочела је велика и славна борба која је из основа потресла и заљуљала Турску царевину, од које је некада стрепила и моћна Европа. Мушка одважност повела је српски народ у неравну борбу која је најизразитије манифестовала његову титанску снагу и силну енергију у борби за своје народносно ослобођење и уједињење. И кад је испаљен први српски топ са Опленца, који је наговестио почетак једне величанствене револуције, отпочела је огорчена, крвава и страшна борба, која је трајала — са незнатним прекидима — девет година, епоха, која је у Мишарској победи наговестила целом свету да се на Балкану помаља један велики, одважан, даровит и способан народ који је после силних напора и жртава успео да извојује политичку слободу за један део српске народне територије.

Тако је постала једна нова, млада, пуна живота и способности држава која је и у тим тешким политичким приликама умела да створи све основе за један културни и прогресивни живот.

Али за време великих европских пертурбација, на Србију нагрнуше огромне силе, противу које се није могло стати, и све што је стечено за једну деценију — изгубљено је. Србија је нестала као да никада није ни постојала.

Свирепи непријатељ је уништио војску, државне установе и сво народно благосгање и још нешто, ова је катастрофа проузроковала разне недаће, болештине, скупоћу и такву глад да је често тисућама људи нестајало дневно. И оно што није изгинуло у витешкој борби, пропадало је у току овог страшног и беспримерног народног искушења. Тада су савременици веровали и говорили да је српски народ завршио своје дане у историји Балкана, другим речима тадања поколења су тврдила да је његова улога завршена у историји нашег националног и историског живота. Ово је било 1813. године….

А после, знамо шта је било. Србија је понова васкрсла у пуном напону свога државног живота и наставила велико дело ослобођења и ујединења не само српског народа, већ и целога Балкана. И то је она чинила својом сопственом снагом!

А када је после прославе своје стогодишњице развила заставу ослобођења, њени су легиони бележили највеличанственије борбе и победе код Куманова, Новог Пазара, на Бабуни, Битољу, Скадру и Једрену, Брегалници и Видину, битке које су славом увеличале моћ српске деснице и нашег оружја, тада се наше државне територије увећаше придружењем Косова и Маћедоније, колевке наше старе моћи и културе, онда је, стварањем јединства обеју краљевина, положен јак и солидан основ нашој великој и славној будућности.

И онда, када су нам створене најлепше перспективе будућности, доживесно и ми да будемо сведоци једног свирепог народног искушења. Јер, оно што је наш народ стекао за читав век — упропашћено је. Уништена је наша политичка зграда, која је саграђена на гробовима хиљада племенитих и храбрих витезова, унитешно је народно богатство које је течено толико деценија, једном речју, једним замахом судбине, нестало је све оно што је било наш понос и нада, наш живот, имање и богатство, али и у овим данима тешког робовања, ми гледамо са ведрим челом, националним поносом и непоколебљивом вером и поуздањем у наш скори васкрс и у нашу славну и срећну будућност.

Јер савременици 1813. године, који доживеше да виде један ужасан народни слом, не изгубише веру чак и при помисли да је српски народ остављен самом себи, кад помоћи није било ни с које стране. И та је вера подржавала, бодрила и храбрила, она је презреној и униженој раји дала толико снаге и моћи да је ова после две године испољила такву џиновску силу пред којом је морала попуштати једна велика и силна царевина!

А данас, када се ми налазимо у сличним околностима, можемо с поносом констатовати да су нашу праведну ствар, прихватили најпросвећеније државе целога света, наше свето дело је данас постало заједнички принцип и највећих светских држава и зато ми ћемо, у име вечите правде и силе, доживети скори триумф победе истине и светлости над грубом силом, мраком, тиранијом и ропством.

Нека је вечита слава творцима Србије и неимарима народног уједињења!“, закључује се у тачно 109 година старој поруци наших предака – нама.

Јер, управо нас, садашње и овдашње, они у закључку трипут позивају да не одступимо – од вере.

А са њом чуда и почињу.

Па, драги посетиоци Патреон странице „Гвоздени пук“, до тог „тријумфа истине и светлости“…

… будимо достојни оних васкрслих, који су у Солуну, на Сретење 1917, гледали да буду достојни оних који су баш на Сретење „имали замисао одважну и дрску, идеју смелу и импозантну“ – да покажу свету да овде, на Балкану, „живи један велики, одважан, даровит и способан народ“.

(То они на нас мисле.

Хајде да их не брукамо.)

Извор: Патреон. ком, Дарко Николић, 15. фебруар 2026.

ФОТО: фејсбук