Ледени дах зиме на Дрини 1994. године

Пише: Мирослав ЛАКОВИЋ

У априлу Дрина још носи ледени дах зиме у својим вировима. Зеленкаста, попут вене, понегдје тамнија као да из њених дубина  избија свака кап крви што је у њу пала.

Неких сличних оваквих дана 1994. у Горажду се дешавало оно што се не даје именовати, а још мање заборавити без гриже савјести. Нестало је много Срба тих дана, а међу њима и мој дјед, Бранко Лаковић. Човјек који је цијелог вијека ћутао и радио, носећи свој крст без ријечи жалбе.

Он и баба Љубица прошли су до тада скоро двогодишњи пакао: почетно окружење па тамницу станице милиције без свјетлости. И у њој премлаћивања која ломе и кости и душу, глад која гризе утробу.

Скривали су их од Црвеног крста као да су криминалци, а онда је услиједило принудно потписивање „лојалности“ држави која их је већ осудила за агресију а да ни сама не зна по ком закону. И онда „слобода“ ако се тако зове да можете проћи градом ако се не зна да сте Срби.

И тако нешто више од године. Били су премјештани по разним кућама, сабирним центрима за Србе да би увјек били на дохват руке ако неко пожели да „истјера правду“.

На крају, били су изведени из стана у Титовој као безимена стока. Рекли су им да предају документа и да се не обувају – јер им они и обућа „више неће требати“ без обзира на ону потписану лојалност.

Та два младића

као псе су их гонили до моста успут их шутирајући. Сиктером натјерали да иду на њега и пуцали им у леђа. Онако „јуначки, херојски и славно“ – баш како свуда пишу да су ратовали. Дједа су тешко ранили, а онда, можда још живог, бацили у ријеку.

Баби је, чудом Божјим или случајем који се не да објаснити, пошло за руком да остане непогођена и да пређе на другу обалу.

Сјећам се избушеног капута, тог у којем је била и у којем је размјењена тек после рата. Њених прича из заробљеништва и збуњености што може слободно да говори и да се креће. Сакривања кора хљеба у џепове прслука и штрецања на сваки јачи звук. Те трауме пратиле су је до смрти 2007. године. Поживјела је довољно да много пута исприча како је Дрина однијела Бранково тијело и никада га није вратила. Нестао је у њој а сада покушавају да ме убиједе да га никада није ни било.

Његово убиство није тренутак ратног бијеса, нити пијаног осветољубља. То је био хладан, свијесан чин у сред дана означивши крај једног живота који је, као и десетине других, прогутан у име нечије „легитимне одбране“ која се на крају показала само као гола освета, гола лаж и чин моћи над туђим животима.

Опростио сам им прихватиши да је рат – рат, да се у њему човјек претвара у звијер, да људи страдају и да се ипак мора живјети даље. Али када они који су то учинили почели да стоје као хероји, као часни људи чија је патња једина и света, а наша се прећуткује, умањује или брише из реалности тада је ћутање престало да буде достојанство. Осјетио сам како постаје саучесништво у другом убијању мртвих и подршка лажима. Тада сам почео да говорим али не о њиховим злочинима него о нашим страдањима не поништавајући ничију патњу. Ниједну. Јер патња је патња и свака је тешка пред Богом. Поштујући туђу али и не дозвољавајући да се наша избрише.

Куда нас води та „истина“ која једне чини искључиво жртвама, а друге искључиво злочинцима? Куда нас води та „част“ која се гради на забораву туђег страдања, на брисању имена и тијела бачених у ријеку?

Не тражим освету. Не тражим ничију крв – тражим само да се зна. Да име Бранко Лаковић не нестане у Дрини заједно са његовим тијелом. Да сјећање остане. Теже, тврђе, неумољивије него икада.

Онима који још мисле да се историја може обликовати по мјери једне стране порука је једноставна – не може! Танка је та част, а још тање херојство и слава када се крије истина која се не може сакрити – нисте нас све побили. Пред њу, истину ће се ићи појединачно, као пред огледало које ће пред Свевишњим таквима пући. Тада ће видети своје право лице које нимало неће личити на људско. Почивај у миру, дједе. Дрина те не може вратити, али сјећање враћа, и оно се неће мирити са њиховим бајкама.

Данас је Дан жалости поводом сјећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Прави тренутак да се присјетимо и осталих жртава чије је страдање прикривено као и њихово. Бог да вам душу прости мученици.

ФОТО: фејсбук