Како је било у школама Краљевине Југославије

Пише: Српскопитање

Који су се предмети учили  у школама Краљевине Југославије и каква су била правила понашања ученика…

У Краљевини Југославији (1918–1941), школски систем је био унификован из више различитих система који су наслеђени (аустроугарски, турски, српски). Наставни план и програм се разликовао између основних школа и гимназија, са јаким нагласком на национално васпитање и практичне потребе тадашњег аграрног друштва.

Основне школе (четворогодишње и осмогодишње):

У нижим разредима предавао је један учитељ све предмете, док су у вишим разредима увођени предметни наставници.

Предмети: Основе писмености и рачунања, Наука о вери (веронаука), Српско-хрватско- словеначки језик (или одговарајући матерњи језик), Земљопис (географија), Историја (са нагласком на националну историју и уједињење), Рачун и геометрија, Природопис (биологија/основе физике и хемије), Познавање природе и друштва, Цртање, Певање, Гимнастика (физичко васпитање) и Ручни рад (за девојчице).

Практични предмети: Због пољопривредног карактера земље, увођени су предмети попут Пољопривредног рада (са школском баштом) и специфичан предмет, Сељачка привреда (касније познат и као Домаћинство), где су деца учила основне административне послове и домаћинске вештине.

Средње школе (Гимназије и реалке):

Предмети: поред проширених основних предмета, изучавали су се: Нацртна геометрија, Филозофија, Психологија, Грађанска наука (устројство државе) и Хигијена.

Језици: Велики фокус је био на класичним и модерним језицима, па су се обавезно учили Латински језик, Француски језик, а у неким школама и Грчки језик, или Немачки језик.

Правила понашања у Краљевини Југославији била су прописана посебним школским законима и уредбама Министарства просвете. Школа је контролисала живот ученика, не само у учионици, већ и на улици, у биоскопу и у породичној кући.

Ученици виших разреда и гимназија морали су увек да носе униформу (блузу и капу са ознаком разреда и школе). Ношење униформе било је обавезно и ван школе.

Ђацима је био строго забрањен излазак у град после 20:00 часова зими, односно после 21:00 час лети, осим у пратњи родитеља. Посете кафанама, хотелима, па чак и јавним парковима у каснијим сатима, биле су кажњиве. Биоскоп и позориште могли су се посетити само уз писмено одобрење директора школе.

Дечаци и девојчице су углавном ишли у одвојене школе (мушке и женске гимназије). Свако јавно дружење, шетња „корзоом“ или „удварање“, сматрало се тешким прекршајем моралних правила.

Ученицима је било најстроже забрањено било какво политичко организовање, читање политичке штампе или учешће у демонстрацијама.

Казне су биле градиране по тежини прекршаја и јавно извршаване како би служиле као пример другима. Ударање лењиром или шибом по длановима, чупање за зулуфе или уши, било је законски дозвољено просветним радницима (нарочито у основним школама) као „васпитна мера“. Лакша казна за причање или немир током часа, била је та да је ученик морао да стоји окренут зиду и по неколико школских часова.

Гимназије су имале посебне просторије (карцере) у којима су ученици изоловани проводили казну од неколико сати након наставе, уз обавезу да преписују лекције или раде тешке задатке.

Јавни укор се изрицао  пред целим разредом или пред целом школом на јутарњем постројавању. То је са собом повлачило и смањење оцене из владања.

Искључење из школе је била најтежа казна. Могло је бити привремено, или трајно, што је значило срамоту за целу породицу и трајни прекид школовања.

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук