Тек сада о „Сребреници“ могу гласно да пишем
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Чести су коментари на моје објаве о страдањима Срба у Сребреници и око Сребренице, а и у приватним порукама ми људи слично пишу и питају: „Зашто се о свему овоме није раније говорило?“
А како изнијети комплетну истину о свему оном што се дешавало у Сребреници, од 1992. до 1995. године, ако власт у Републици то није жељела (или није знала) да уради, од 1996. до данас?
Како објаснити грађанима Републике Српске како су се људи из војног и политичког врха Републике Српске нашли на доживотним робијама, ако то власти у Републици Српској, од 1996. до данас, нису знале (или нису жељеле) да објасне?
Не бих желио да испаднем нескроман, али ово што ћу написати је апсолутна истина!
Кандидовао сам се 1996. године за предсједника Републике Српске и био противник кандидату СДС-а Биљани Плавшић. Биле су то прве послијератне године, идеалне за утемељење нове политике за нову државу. Сви знате како се та прича завршила.
Кандидовао сам се и 2007. године за предсједника Републике Српске, на пријевременим изборима, свјестан свега што се дешава на релацији Република Српска – Хашки трибунал – Република Српска, укључујући и улогу и утицај Комисије Владе Републике Српске иза чијег рада је стајао ондашњи предсједник Републике Српске Драган Чавић. На тим пријевременим предсједничким изборима побиједио је СНСД-ов кандидата, иначе професор права, Рајко Кузмановић. Јесте ли га, икада, чули да је нешто стручно образложио о кривици или невиности Радована Караџића, Ратка Младића, Владимира Беаре и других људи инволвираних у Хашки случај „Сребреница“?
Кандидовао сам се и прошле године, такође на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске, и у току кампање обилазио стратишта Срба и полагао вијенце. Тиме сам јасно поручивао да ћу, постанем ли предсједник Републике Српске, то све и расвијетлити. Побиједио је Синиша Каран, кандидат СНСД-а.
Према томе, постављам питање: Шта урадити у ситуацији, када људи не желе да вас изаберу, или не показују већи интерес да вас уопште упознају да би вам поклонили повјерење без обзира на то што о националном интересу Срба у Босни и Херцеговини говорим још од маја 1990. године, и што сам их баш све дочекао на тој политичкој сцени, почевши од Караџића чији политички успон се потпуно поклапа са временом његовог и мог заједничког рада, а пад му се дешава након нашег разлаза; иако сам уложио доста труда по терену да Младић постане оно што је постао у току рата у Војсци Републике Српске и Републици Српској када смо се врло често виђали, а пад му се десио у години у којој се нисмо ни видјели ни чули, а могао је организује састанак? Шта урадити у ситуацији када предсједнику Републике Србије, у доба сарадње, „на тацни“ донесете план како да ОН, заједно са америчким предсједником, заврши рат у БиХ и буде фактор у послијератаном периоду, а он ничим не допринесе да се наша сарадња настави, па оконча у Хагу?
У таквој ситуацији поновно кренете од почетка и покушавате да изградите своју „говорницу“ са које можете да допрете до што више људи. Тако смо и дошли, поштовани читаоци, до овог што сада радимо: да о свему отворено разговарамо, док јавно пишем књигу „Сребреница’ – Раскринкајмо завјеру!“
Велики поздрав!
ФОТО: фејсбук
