Брибир и сјеверна Далмација, вијековно огњиште српског народа и духовности

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

​На самом рубу Равних Котара и Буковице, у срцу Далматинске Крајине, уздиже се Брибир – древни свједок српскога трајања, непоколебљиве вјере и вијековне борбе за опстанак. Смјештен у плодној долини ријеке Брибирчице, на свега дванаестак километара од Скрадина и двадесет од Шибеника, Брибир није само географска тачка на мапи, већ један од најважнијих угаоних камена српског народног и културног идентитета на Јадрану.

​Овај простор, који кроз засеоке Брибирска Градина (Стари Брибир), Мостине и Павиће спаја древну античку просторност и средњовјековну славу, представља географски и духовни стожер Далматинске Крајине. Међутим, оно што чини Брибир и цјелокупну Сјеверну Далмацију од пресудног значаја за васкрсли српски национални идентитет јесте чињеница коју западна и фалсификована историографија деценијама покушава да потисне: Сјеверна Далмација је у средњем вијеку била подједнако густо насељена православним Србима као и Рашка, Косово и Метохија или Поморавље.

​ГУСТИНА СРПСКИХ СВЕТИЊА: СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ КАО НЕОБОРИВ ДОКАЗ

​Док се катедарска историографија ослања искључиво на списе настале у млетачким и ватиканским канцеларијама – чији је политички циљ вазда био ширење утицаја Римске цркве на Исток – археолошко и духовно стање на терену говори сасвим другим језиком.

​Густина српских православних храмова, манастирских задужбина и вијековних српских гробаља на овом простору директно свједочи о континуираном и масовном присуству српског народа много прије турских освајања.

​Манастир Крупа (1317. године): Задужбина светог српског краља Милутина Немањића.

​Манастир Крка (1350. године): Задужбина принцезе Јелене Немањић Шубић, рођене сестре цара Душана Силног.

​Манастир Драговић (1395. године): Подигнут непосредно након Косовског боја као духовни заштитник српског народа.

​Храм Светих Јоакима и Ане у Брибиру: У народу одвајкада познат као „стара православна црква“, чији коријени и темељи сежу у дубоки средњи вијек.

​Поставља се логично и необориво питање: Да ли би најмоћнији српски владари и принцезе подизали монументалне православне манастире и цркве у областима гдје нема њиховог народа? Српски краљеви нису градили задужбине у пустињи, већ тамо гдје је живио њихов православни народ коме су ти храмови били насушна духовна потреба. Сјеверна Далмација је у то вријеме била жива, густо насељена српска православна област.

​РОД ШУБИЋА И ЈЕЛЕНА НЕМАЊИЋ: МЕЂУ НАРОДНИМ ПРЕДАЊЕМ И ВАТИКАНСКИМ ФАЛСИФИКАТИМА

​Једна од највећих подвала романтичарске хрватске историографије јесте својатање брибирских кнежева Шубића. Међутим, када сагледамо историјске чињенице кроз призму српског народног предања и средњовјековног права, слика постаје кристално јасна.

​Душанов законик и однос према „латинској јереси“:

Цар Душан Силни био је непоколебљиви заштитник православља. У свом чувеном Законику из 1349. године, донио је најстроже одредбе о забрани одвраћања православних у „латинску вјеру“ (римокатолицизам), називајући је директно јерешћу. Незамисливо је да би такав моћан православни монарх своју рођену сестру Јелену удао за иновјерца и јеретика. Брак са Младеном III Шубићем био је савез два православна владарска рода.

​Вјерски статус кнегиње Јелене:

Према феудалном обичајном праву средњег вијека, владарка је прихватала вјеру свога мужа уколико су били различитих конфесија. Међутим, Јелена Немањић Шубић до краја свог живота остаје непоколебљива православна хришћанка, заштитница православља и ктиторка православних цркава и манастира широм Далмације. Као регенткиња у Скрадину и Клису, она на ове просторе позива српску војску свог брата цара Душана (1355. године), која постаје трајни заштитник српског народа у Далмацији.

​Српски фолклор, крсна слава и завјетина:

Шубићи не постоје у хрватском народном памћењу и фолклору – они су искључиво дио српске епске традиције и народних пјесама. У српском народу Брибира и околине сачувано је вијековно предање да је крсна слава брибирских кнежева био Свети Аранђел (Аранђеловдан), док им је завјетна слава била Јоакимдан (Аћимдан). Управо због тога је православни храм у Брибиру посвећен Светом Јоакиму и Ани. Крсна слава је ексклузивни идентитетски биљег српског православног народа, што додатно потврђује духовно и народно поријекло овога краја. Чињеница да је кнез Младен III сахрањен ван матичног Брибира – у Трогиру (сахрањен у римокатоличкој цркви Светог Ловре), гдје је напрасно преминуо током епидемије куге 1348. године – показује колико су приморски градови били под јаким утицајем латинства. Потоњи одлазак дијела ове породице ка Посавини и њихово касније покатоличавање уз преузимање топографског презимена Зрински западна историографија злоупотребљава како би читаву фамилију ретроактивно а тиме и сам српски Брибир накнадно приписала римокатоличком идентитету, занемарујући да је народно језгро у долини Брибирчице остало непоколебљиво српско и православно.

​ЧЕЛИЧНА ВОЉА УСКОКА И КРАЈИШНИКА

​У каснијим вијековима, када су османлијски и млетачки таласи пустошили ове крајеве, Брибир је остао непоколебљиво српско ускочко упориште. Из овог јуначког краја потиче и један од највећих српских јунака – ускочки харамбаша Вук Мандушић, овјековјечен у Његошевом Горском вијенцу.

​Нажалост, у августу 1995. године, током хрватске злочиначке и геноцидне акције „Олуја“, Брибир је спаљен и етнички очишћен, а његово већинско српско становништво протјерано са вијековних огњишта. Од предратних близу 600 становника, данас у Брибиру живи свега 87 храбрих српских повратника који чувају пламен српства на овом светом тлу.

​Њихова презимена су живи споменици српске историје Далмације:

БИЈЕЛИЋ, ГЊИДИЋ, МИЛОШЕВИЋ, ОСТОЈИЋ, ПАВИЋ, СТЕВЕЛИЋ, ШАРИЋ, ШИМПРАГА, ШУБАШИЋ, ШУША и ШУШИЋ.

​Сјеверна Далмација није маргинална српска област, нити је српско присуство у њој производ каснијих османских миграција, како то жели да прикаже ватиканско-хрватска историографија. Сјеверна Далмација је древна Немањићка и српска земља, духовна колијевка у којој су српски језик, православна вјера и епска традиција пустили коријење дубоко у камен Брибира, Крке и Крупе.

​Заборавити Брибир, Крку и Далматинску Крајину значи одрећи се дијела сопствене душе. Наша је дужност да истину о српском Брибиру преносимо будућим покољењима!

Фотографија: остави древног Брибира, локалитет Брибирска Главица (од недавно називан „Хрватска Троја“ – вјеровали или…да)

ФОТО: фејсбук