Петар Убавкић, вајар заточен у школи

Пише: српскопитање

Светска изложба у Паризу 1900. године представљала је сензацију: трајала је од 15. априла до 12. новембра, и обишло ју је више од 50 милиона посетилаца више је имала само Изложба у Осаки 1970.

Павиљон Краљевине Србије био је леп, на одличном месту, а припреме за наступ проглашене су за посао од државног значаја.

У Српском павиљону изложене су житарице, дуван, производи Тополивнице у Крагујевцу, стилски намештај и теписи… а велику пажњу привукла је рачунска машина, хидроинтегратор Михаила Петровића Аласа. Овај експонат је награђен бронзаном медаљом Светске изложбе, а српски излагачи су добили укупно 220 награда (седам пута Гран при, 35 златних медаља и 53 сребрне).

На достојан начин била је представљена и култура, радовима Паје Јовановића (Крунисање цара Душана), Марка Мурата (Улазак цара Душана у Дубровник), Бете Вукановић (Слава у Србији) и других истакнутих сликара. У научним радовима историчара уметности деценијама се пише и да је вајар Ђорђе Јовановић изложио скулптуре Косовски споменик и Змај Јова Јовановић, а Петар Убавкић бисту краља Александра Обреновића и споменичку групу фигура Таковски устанак…

Али ова последња скулптура, иако је наведена у каталогу Светске изложбе (отуда у радовима историчара уметности) никад није видела Париз!

Петар Убавкић (1852-1910) студирао је вајарство у Бечу, Минхену и Риму, да би се потом запослио као наставник цртања и лепог писања у београдској Вишој женској школи. Први је наш вајар чија су дела украсила Београд. Пре његове бисте Ђуре Даничића, постављене у парку Мали Калемегдан 1891. године, у нашем главном граду су споменике радили искључиво странци.

Годину дана пре Светске изложбе у Паризу посветио се вајању у гипсу Таковског устанка, фигуралне композиције којом је представио тренутак када кнез Милош под развијеним барјаком полаже устаничку заклетву пред протом Мелентијем Павловићем који у руци држи крст док кнез развија устанички барјак.

Убавкић је за рад одабрао учионицу основне школе на београдској Палилули, где је и Марко Мурат радио своју слику за Париз.

Наставак ове приче дугујемо Браниславу Нушићу:

„Учионица велика, идеја велика, Милош Велики па није ни чудо што је цела група испала грдно велика те испунила сву собу, од јужног до северног и од западног до источног зида и, још к тому, од патоса до плафона. А ствар израђена уметнички, те јој се свако диви (…) И сад настаје оно што нико није очекивао. Група се не може ни на прозор ни на врата изнети.“

Приповедајући о овом случају, Нушић каже да је Убавкић био спреман да плати рушење зида како би изнео своје дело, али да му општинске власти то нису дозволиле, јер би морао да пробија зид који носи целу зграду. Министарство просвете је непрестано притискало вајара да се са својим делом исели из школске зграде, али он ништа није могао да уради.

„Направи се тако једна ужасна ситуација, једна од оних партија шаховских, где се две фигуре међусобно шахују, те се не може ни једна да крене. А деца пиште у сутерену, а Милош Велики се раскомотио у учионици, а управа школска грди општину, а општина грди Убавкића, а Убавкић грди сам себе и заклиње се да никад више у животу неће падати на тако велике идеје, које не могу изаћи кроз прозор или бар кроз двокрилна врата.“

У публикацији Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе (издање Музеја рудничко-таковског краја) наводи се да је Убавкића 1902. спасило Министарство народне привреде, откупивши скулптуру. Међутим, и поред захтева Министарства просвете да се учионица испразни, Таковски устанак је остао тамо наредне деценије, после чега је исечен и у комадима пресељен у други део школе. На крају је, педесетих година, уступљен Народном музеју.

По овом моделу 1990. године изливен је у бронзи споменик постављен у Такову, а 2004. реплика је постављена и у парку испред Министарства финансија у Београду.

Извор фејсбук страница Српска историја

ФОТО: фејсбук