Мој Ђед је сањао да убије Тита!
Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ
Славна америчка глумица, Мила Јововић (рођена у Кијеву, 1975), у интервјуу за штампано издање „Седмице“, љета 2008. године, причала је о својим родитељима и даљим прецима из Васојевића, о свом ђеду Богдану, информбировцу, који је после одлежане три године на Голом отоку, побјегао за Русију, као и прађеду Богићу кога су убили Шиптари почетком Другог светског рата, у Метохији, где су се доселили из Андријевице између два рата.
-Тата је мислио да од здравственог осигурања у Америци може да направи велики бизнис, па је 1994. године заглавио у затвор гдје је остао пуних пет година. Вјероватно сам једини члан фамилије Јововић који није био у затвору. Мој дјед је, а мислим и његова браћа, био заточеник на Голом отоку. Та прича о том острву, фасцинира ме! Зато желим да са рођаком Мирком који је редитељ, снимим филм о Голом отоку. За Американце би то било јако занимљиво. Вољела бих да направим филм о дивљој, насилној, драматичној историји моје породице.
После Другог свјетског рата, Милин ђед, Богдан, био је командант војног подручја Приштина. Опредијелио се за Резолуцију Информбироа и послат је на преваспитавање са братом Бранком на већ митско јадранско острво. Тамо је, као и сви остали, туцао камен и, у међусобним тучама и расправама, доказивао ко је већи комуниста. Није посустајао ни када су га после три године пустили да иде кући. Пошто му је пријетило поновно хапшење, одлучио је да, преко Албаније, побјегне у Совјeтски Савез.
Са неколико истомишљеника (братом Бранком, Владом Дапчевићем, Милетом Перовићем и још неколицином), пентрао се уз Проклетије, а онда су од неких сељака купили магарце и на магарцима тријумфално ступили у, како су вјеровали, једину земљу правог социјализма на Балкану. Међутим, смјеста су ухапшени. Нијесу имали појма да су се Албанци у међувремену посвађали са Русима и приклонили Кинезима.
Двије-три године трајала је њихова агонија у Албанији, док их коначно нијесу пустили да крену пут Москве. Појавили су се као неке авети на Црвеном тргу, баш на дан када је Стаљиново тијело избацивано из Лењиновог маузолеја. Никоме више нијесу требали, и из самилости су их послали на преваспитавање у провинцију, уз ограничено кретање и забрану међусобног окупљања. Браћи Богдану и Бранку је прописано да убудуће живе у Кијеву.
Толико су били очеличили на све препреке и недаће, да су их оне само увјеравале да су, на овом поквареноме свијету, једини они у праву. Живјели су практично од планова да направе нову КПЈ и свргну Тита. И коначно су успјели да формирају нову КПЈ, 1974 године, с групом рођака и пријатеља из Метохије и Црне Горе. Оснивачки конгрес је одржан у Бару, но убрзо су сви учесници конгреса (32) ухапшени и осуђени на казне затвора од 10 до 15 година, одлуком Вишег суда у Подгорици, тадашњем Титограду.
(ускоро ћу објавити цијели интервју са Милом Јововић, као и исповијест Миљана Бабовића, учесника Барског конгреса који је одлежао 10 година у Забели).
ФОТО: фејсбук
